Dimitrijević, Poljoprivredni fakultet Novi Sad : Petrović, Monsanto Srbija
Fokus kompanije Monsanto u Evropi su uvek bili hibridi stvoreni tradicionalnim načinima oplemenjivanja, dakle "non GMO", ističe u intervjuu "Dok zakon brani nema GM kukuruza" za "Dnevnik" dr Zoran Petrović, direktor Monsanta za Srbiju i region.
– Mi smo povukli sve naše registracije GM proizvoda iz Evropske unije. Zato smatram da se proizvodnja i promet semena GM hibrida u EU neće moći brzo realizovati. Kada bi se proizvodnja GM biljaka odobrila, upotreba Monsanto GMO tehnologije ne bi započela dok god se ne bi napravile sve zakonske regulative i dok god se proizvodi ne registruju. Inače, nezavisno od svih zakonskih procedura, pitanje je kako bi se na ovim našim područjima, gde se uzgaja oko milion hektara kukuruza i gde su posedi rascepkani i usitnjeni, mogla primeniti GM proizvodnja kukuruza, koja ima svoje određene zahteve. Naše tržište stoga neće u skorije vreme ići u tom pravcu – kaže sagovornik “Dnevnika”, Novosađanin koji se još pre dve i po decenije obreo u semenarskoj branši, a od lane je prvi čovek Monsanta u našoj i komšijskim zemljama.
Za sajt Kragujevac bez GMO, odgovore na pitanja iz ovog intervjua pruža i prof. dr Miodrag Dimitrijević, zaposlen na Departmanu za ratarstvo i povrtarstvo Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor u naučnoj oblasti genetika i oplemenjivanje biljaka. Objavljujemo ih uporedno, kao sučeljavanje stavova ZA I PROTIV GMO.
DNEVNIK: Na koji način će Srbija, kao deo evropskog tržišta, moći i treba li da se brani od proizvodnje GM kukuruza i ostalih kultura?
PETROVIĆ: Zakon tržišta je mnogo jači od mišljenja pojedinca ili kompanije, pa čak i od mišljenja “javnog mnjenja”. Tržište diktira potrebu za određenim proizvodima, i samo će kompanije spremne da odgovore zahtevima tog tržišta - preživeti. Uostalom, setimo se samo prvih mobilnih telefona… Kružile su silne priče o njihovoj štetnosti, koje, naravno, niko nije mogao da dokaže, a pogledajte sada kolika je njihova upotreba i pokušajte da zamislite život bez njih. Ovakvih primera je puno.
Ilustracije radi: koliko je obrazovanih genetičara, nutricionista, hemičara, ili zdravstvenih naučnih radnika izašlo u javnost da ispriča i objasni šta je to GMO, čemu služi i koje prednosti, ili nedostatke donosi? Na žalost, vrlo malo, ili samo oni koji imaju direktan interes da ispričaju negativnu priču. U svakom slučaju, Monsanto je semenska kompanija i do sada nikada niste videli našu reklamu za GMO semena. Jednostavno, nemamo nameru da promovišemo GMO seme, jer se proizvodnja GMO biljaka neće skoro desiti u ovom regionu. Desiće se samo onda ukoliko tržište to bude zahtevalo. I, naravno, ukoliko zakon to bude dozvolio.
DIMITRIJEVIĆ: Pitanje u sebi sadrži dva dela. Jedan je – da li Srbija treba da se brani od proizvodnje GM poljoprivrednih kultura? Odgovor na ovaj deo pitanja, ukratko je – treba. A, evo i zašto. Srbija je zemlja razvijenog agrara, koji je svoj vrhunac doživeo 80-tih godina prošlog veka. Srbija spada u one agrarno razvijene države, koje imaju svoj sortiment, odnosno domaće visokoprinosne sorte (hibride) većine poljoprivredno značajnih kultura, koje se kod nas gaje. Ovaj legat predaka je posledica smišljene politike osamostaljenja države u pogledu proizvodnje hrane, koji je počeo još osnivanjem poljoprivrednih stanica pre Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji, a zatim se nastavio s kraja 50-tih godina i tokom 60-tih godina prošlog veka, da bi 70-tih godina dobili prve intenzivne sorte pšenice i hibride kukuruza, suncokreta i drugih kultura. SFRJ, odnosno Srbija je dugo bila na drugom mestu svetski rekornih prinosa pšenice, sa sortom Sava Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada koja je 1976. u Slovačkoj dala 10.9t/ha na 30 hektara. Mi smo drugi u Evropi po proizvodnji konvencionalne soje. Svetski poznati i priznati proizvođači semenskog kukurza, pšenice, suncokreta. Ostvarujemo izvozni prihod prodajom srpskog semenskog materijala u svetu. Dakle, držimo konvencionalnu proizvodnju od nauke i oplemenjivanja do tanjira. Posedujemo i tehnologiju i proizvod. Nema nikakve logike da to dovedemo u pitanje uvozom GM kultura, gde bi uvozili samo proizvod, ali ne bi dobili i tehnologiju proizvodnje. Domaću uspešnu proizvodnju bismo zamenili inostranom!!! To niko misleći ne bi uradio, posebno ne u agraru.
Iz ovoga proizilazi pitanje daljeg slabljenja temelja državne samostalnosti, jer onaj ko je samostalan u proizvodnji hrane, taj je i slobodan i nezavisan.
Na stranu, što uz GM kulture dolazi i čitav niz pitanja vezanih za zdravstvenu bezbednost, ugroženost životne sredine, plaćanje raznih patenata na gen, kulturu, odgovarajuća zaštitna sredstva, koja idu vezano za kulturu itd. Znači da mi u ovom trenutku nemamo problem, ali neko nas gura da preuzmemo tuđ problem, uvezemo njegove GM kulture, pa on onda nema problem, jer je prodao ono što je želeo, ali ga mi dobijemo!? Ni to niko misleći ne bi uradio, posebno ne u agraru. Na kraju da su GM kulture toliko dobre, one bi same sebe “prodavale” i ne bi bili potrebni pritisci, ucene i pretnje da bi se GM kulture širile.
Drugi deo pitanja je da li, kao deo evropskog tržišta možemo da se branimo od proizvodnje GM poljoprivrednih kultura? Kao deo tržišta Evrope i sveta, naravno da možemo da se “branimo”, ili preciznije rečeno da štitimo svoj interes, svoju poljoprivredu i proizvodnju hrane. Čitav niz međunarodnih konvencija, od one u Rio de Žaneiru 1992., pa na dalje nam to pravo, zaštite interesa suverene države, omogućava. Na ovim osnovima je, primera radi, potpisana i deklaracija “Dunav soja” koju je Srbija potpisala krajem januara 2013., zajedno sa drugim zemljama Dunavske regije (Austrija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Bavarska, Mađarska, Slovenija i Švajcarska), a čiji je cilj “uspostavljanje nove politike u oblasti gajenja soje koja će omogućiti bolje korišćenje domaćih resursa i umanjiti prekomernu zavisnost od uvoza soje, koja se koristi za proizvodnju hrane, a posebna pažnja biće posvećena uzgoju, preradi i korišćenju soje koja nije genetski modifikovana.”
Direktiva Evropske unije 2001/18/EC u članu 23 (safeguard clause), eksplicitno omogućava da države članice zabrane na određeno vreme pojedine GM proizvode za koje pokažu da mogu da predstavljaju rizik po ljudsko zdravlje ili okolinu. Francuska je upravo zabranila širenje i promet jednog GM hibrida kukuruza, po ovom osnovu, bez obzira na preporuku Evropske komisije da je širenje ovog hibrida dozvoljeno. Francuska je državni interes našla u zabrani GM kulture, u Španiji međutim smatraju da je širenje GM kultura njihov državni interes. U Ruskoj federaciji se upravo pripremaju stroga zakonska akta kojima će potpuno da se zabrani širenje i promet GM kultura i hrane sa sadržajem GMO. Slično kao što sada imamo u Srbiji, po zakonu iz 2009.
Dakle, mehanizmi suverene države kojima se štiti državni interes uvek postoje i međunarodno su opravdani, postavlja se pitanje samo određivanja šta je to što je u interesu države, kao i volja i snaga da se zaštita tog interesa sprovede.
DNEVNIK: Kakve bi ekonomske koristi imali naši ratari od GMO?
PETROVIĆ: Šta je, ustvari, GM kukuruz? To je zapravo običan, standardni hibrid kukuruza koji je naknadno dobio određene gene, koje do tada nije imao, a time i određene željene karakteristike, koje takođe do tada nije imao. Ove osobine, koje mnogi zovu GMO, Monsanto u kukuruz ugrađuje tačno definisanim metodama molekularne biologije, biotehnologije i na kraju klasičnim metodama oplemenjivanja kukuruza. Teorija kaže da bi se te osobine mogle pronaći i u prirodnim uslovima u kukuruzu nakon prirodnih mutacija, ali bi zaista bilo teško pronaći baš one biljke koje imaju baš one tražene osobine, koje će koristiti našim poljoprivrednicima da povećaju prinos, da bolje čuvaju prirodnu sredinu i da ove osobine ne štete čoveku i životinjama pri ishrani.
Dakle, visinu prinosa donosi samo klasična metoda oplemenjivanja biljaka, a GMO donosi još i toleranciju na razne loše uslove gajenja odnosno toloerantnost na insekte i bolesti. Kao i svi drugi ratari koji koriste GMO tehnologiju, i naši bi mogli imati prednosti u smanjenju troškova pri proizvodnji, kao i ostvarenju višeg i stabilnijeg prinosa i samim tim ostvarili bi veći profit i bili bi konkurentniji na tržištu, a potrošači bi dobili jeftiniju hranu proizvedenu najčistijom tehnologijom ratarenja. Mislim da, recimo, naša javnost nije upoznata sa činjenicom da se u GMO proizvodnji koristi daleko manje pesticida te se sama hrana približava kvalitetu proizvoda iz integralne proizvodnje - poznatijoj kao tzv. zdrava hrana.
DIMITRIJEVIĆ: Ovo je više pitanje za agroekonomistu. Kolega prof. dr Miladin Ševarlić je previo takav proračun za proizvodnju kukuruza i soje, ako bi se ta proizvodnja oslonila na GM sorte (hibride) i došao do toga da bi samo nabavkom GM semena kukurza i soje, kao i zbog razlika u ceni konvencionalne i GM soje, Srbija gubila godišnje oko 500 miliona evra, što je polovina profita koji se ostvaruje izvozom iz srpskog agrara.
Naša poljoprivreda je u veoma teškoj situaciji. Međutim, GM kulture nisu rešenje te situacije. Najveći deo genetičkih “modifikacija” je rađen na soji i kukuruzu, dakle na dve poljoprivredne kultura. Najveći deo genetičkih “modifikacija” pripada izmeni dve osobine: otpornosti na totalne herbicide i na insekte iz reda lepidoptera. U velikim državama, velikih parcela, gde je monokutura manje-više jedini ekonomski opravdan način proizvodnje, korovi i insekti jesu problem, koji oni rešavaju GM kuturama i tamo to možda i daje neki ekonomski efekat koji je prihvatljiv. U Srbiji, gde 90% poseda, čini mali poljoprivredni posed, gde je prosečna površina gazdinstva oko četiri hektara, korovi i insekti (štetnici) nisu osnovni i ograničavajući problem u proizvodnji koji zahteva GM kulture da bi bio rešavan. Na stranu što uz legalnu setvu GM kultura idu troškovi vezani za niz obaveza kojima kompanije obavezuju proizvođače. Veza kompanije i proizvođača se osigurava ugovorima. Proizvođač je, kako se u Indiji pokazalo, sve više upućen na kredite banaka da bi zasnovao proizvodnju čime dolazi u opasnost da izgubi posed.
Sve ovo nije potrebno srpskom agraru, jer konvencionalne sorte (hibridi) mogu da odgovore svim onim problemima sa kojima se srpski agrar susreće vezano za biotički i abiotički stres. Mi imamo niz drugih važnijih pitanja u poljoprivredi da rešavamo, nego da gubimo vreme u raspravi da li nam treba, ili ne treba GMO.
Jednostavno to nam u ovom trenutku nije prioritet i treba to pitanje da se skine sa dnevnog reda, jer nam odvraća pažnju sa daleko važnijih tema.
DNEVNIK: Ipak, u Srbiji se, kada god se pomene Monsanto, uz njega uglavnom stavi negativan predznak.
PETROVIĆ: Moj lični utisak je da u celoj ovoj medijskoj kampanji protiv GMO jedino “strada” Monsanto. A nije Monsanto jedina semenska kompanija koja poseduje i prodaje GMO semena. U današnje vreme skoro sve semenske kompanije poseduju ovu tehnologiju, s tim da je, kao i u svemu drugom, Monsanto i u ovom pravcu uradio najviše i imamo najbolji proizvod.
Uostalom, kod nas se potpuno marginalizuje činjenica da je Monsanto, pored tehnologije proizvodnje GM hibrida, vodeća globalna kompanija u stvaranju novih hibrida kukuruza tradicionalnim metodama oplemenjivanja. U mnogim zemljama u Evropi nalazimo se u samom vrhu ili smo čak lideri tržišta u proizvodnji i prodaji hibrida ratarskih i povrtarskih kultura stvorenih metodama “non GMO”.
Jedna od evropskih zemalja koja zagovara GMO je Španija, koja ima veliki problem sa kukuruznim plamencem, štetočinom kojoj prijaju topla i suva leta. Kod nas je ovaj problem poprimio ozbiljne razmere tek u poslednjih nekoliko godina, kada je plamenac uvećao populaciju i broj generacija. U ovom slučaju GM tehnologija nije jedino rešenje, ali je trenutno najlakše. Međutim, ponavljam, Monsanto nema planove za uvođenje GM hibrida u Srbiju jer to zakon ne dozvoljava! Trenutno je, dakle, jedino rešenje da se pravovremeno primeni odgovarajući hemijski tretman, po preporuci proizvođača.
DNEVNIK: Čime se onda uopšte Monsanto u našoj zemlji bavi?
PETROVIĆ: Već šest godina istraživanjem i odabirom najpovoljnijih hibrida kukuruza i uljane repice za gajenje u našim proizvodnim uslovima, kao i prodajom hibridnog semena “dekalb”. Pre nego što bilo koji od naših hibrida ugleda tržište, ispita se na hiljadu lokacija u mnogo strožim klimatskim uslovima nego što se mogu pronaći u Srbiji. Tada se utvrde sve prednosti i nedostaci naših hibrida i od hiljade onih koje imamo u ponudi, odaberu se samo poneki, koji ovom tržištu donose ogromne prednosti.
DNEVNIK: Nedavno ste osnovali Inovativni centar. S kojim ciljem i šta je dosad u njemu urađeno?
PETROVIĆ: Organizovali smo ga s ciljem da prikažemo zainteresovanima oglede kakve su dosada mogli da vide samo u inostranstvu. Ogledi su postavljani u različite celine gde smo poredili hibride kukuruza različite genetike, kao i tehnologije proizvodnje. Najinteresantniji ogledi za naše poljoprivrednike su bili posvećeni ekstremnim uslovima gajenja kukuruza. Inače, jedan od glavnih ciljeva naših ogleda nije postizanje maksimalno mogućeg prinosa, već mogućnost poređenja performansi različitih hibrida u podjednakim uslovima gajenja i jasno sagledavanje performansi hibrida za koje osnovano verujemo da su budućnost gajenja kukuruza u Srbiji.
DIMITRIJEVIĆ: Koncentracija moći u proizvodnji semenske robe je sasvim očita i deset kompanija drži oko 67% ukupnog svetskog tržišta patentirane semenske robe, a prvih pet kompanija oko 53% tog tržišta. Sama kompanija “Monsanto” drži oko 23% tog svetskog tržišta registrovanog semena poljoprivrednih kultura. Ako znamo da je vrednost tog tržišta preko 30.000 miliona američkih dolara, onda je sasvim jasno da je pitanje patentiranog semena, pa time i pitanje GM poljoprivrednih kultura pitanje – SLOBODE i očuvanja autohtonosti domaće proizvodnje i očuvanja domaćih resursa. Kompanija “Monsanto”, verujem, da ima “negativan predznak” upravo zato što ljudi kroz ovu kompaniju gledaju ceo proces koji im dalje ograničava i ugrožava slobodu. Zato su često i reakcije burne. Kompanija “Monsanto” je jedna od kompanija, istina najmoćnija, ali ne i jedina. Proizvodi ovih kompanija, pa i kompanije “Monsanto” ne treba odmah i bez provere da se vezuju za GM kulture, jer ove kompanije proizvode i konvencionalne sorte (hibride), koje prodaju po svetu.
U suštini, “Monsanto” i slične kompanije rade ono što im je interes, a interes im je da prošire i prodaju svoje proizvode što više i ostvare što veći profit. To je očekivana težnja svakoga ko nešto
proizvodi.
Međutim, očekivana težnja je i da svako ima neograničeno pravo da prepozna i štiti svoj interes. To pravo ne može da se uskrati ni jednoj slobodnoj i suverenoj naciji, pa ni Srbima.
Upravo zato i ohrabruje izjava kolege dr Zorana Petrovića, direktora kompanije “Monsanto” za Srbiju i “region”, koji je izjavio: “Naša pozicija prema zabrani upotrebe i gajenja genetski modifikovanog kukuruza vrlo je jasna. Monsanto je kompanija koja iznad svega prati i poštuje zakon zemalja u kojima posluje i prema tome nema planove i interese za registraciju GM hibrida kukuruza u zemljama u kojima to nije zakonom omogućeno.”
Kompanija “Monsanto” je dakle, preko svog direktora u ovom delu sveta, bila sasvim jasna, time je prenela loptu na polovinu terena države Srbije, pa će nadalje mnogo da zavisi od toga šta će izabrani igrači Republike Srbije da urade sa tom loptom.
BIOGRAFIJA: MIODRAG DIMITRIJEVIĆ
AGENCIJA ZA PRIVREDNE REGISTRE: MONSANTO SERBIA DOO NOVI SAD
Autor intervjua: Slađana Gluščević, Dnevnik
Priredio za Kragujevac bez GMO: Dejan Milošević
13./14. 4. 2014.
– Mi smo povukli sve naše registracije GM proizvoda iz Evropske unije. Zato smatram da se proizvodnja i promet semena GM hibrida u EU neće moći brzo realizovati. Kada bi se proizvodnja GM biljaka odobrila, upotreba Monsanto GMO tehnologije ne bi započela dok god se ne bi napravile sve zakonske regulative i dok god se proizvodi ne registruju. Inače, nezavisno od svih zakonskih procedura, pitanje je kako bi se na ovim našim područjima, gde se uzgaja oko milion hektara kukuruza i gde su posedi rascepkani i usitnjeni, mogla primeniti GM proizvodnja kukuruza, koja ima svoje određene zahteve. Naše tržište stoga neće u skorije vreme ići u tom pravcu – kaže sagovornik “Dnevnika”, Novosađanin koji se još pre dve i po decenije obreo u semenarskoj branši, a od lane je prvi čovek Monsanta u našoj i komšijskim zemljama.
Za sajt Kragujevac bez GMO, odgovore na pitanja iz ovog intervjua pruža i prof. dr Miodrag Dimitrijević, zaposlen na Departmanu za ratarstvo i povrtarstvo Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor u naučnoj oblasti genetika i oplemenjivanje biljaka. Objavljujemo ih uporedno, kao sučeljavanje stavova ZA I PROTIV GMO.
DNEVNIK: Na koji način će Srbija, kao deo evropskog tržišta, moći i treba li da se brani od proizvodnje GM kukuruza i ostalih kultura?
PETROVIĆ: Zakon tržišta je mnogo jači od mišljenja pojedinca ili kompanije, pa čak i od mišljenja “javnog mnjenja”. Tržište diktira potrebu za određenim proizvodima, i samo će kompanije spremne da odgovore zahtevima tog tržišta - preživeti. Uostalom, setimo se samo prvih mobilnih telefona… Kružile su silne priče o njihovoj štetnosti, koje, naravno, niko nije mogao da dokaže, a pogledajte sada kolika je njihova upotreba i pokušajte da zamislite život bez njih. Ovakvih primera je puno.
Ilustracije radi: koliko je obrazovanih genetičara, nutricionista, hemičara, ili zdravstvenih naučnih radnika izašlo u javnost da ispriča i objasni šta je to GMO, čemu služi i koje prednosti, ili nedostatke donosi? Na žalost, vrlo malo, ili samo oni koji imaju direktan interes da ispričaju negativnu priču. U svakom slučaju, Monsanto je semenska kompanija i do sada nikada niste videli našu reklamu za GMO semena. Jednostavno, nemamo nameru da promovišemo GMO seme, jer se proizvodnja GMO biljaka neće skoro desiti u ovom regionu. Desiće se samo onda ukoliko tržište to bude zahtevalo. I, naravno, ukoliko zakon to bude dozvolio.
DIMITRIJEVIĆ: Pitanje u sebi sadrži dva dela. Jedan je – da li Srbija treba da se brani od proizvodnje GM poljoprivrednih kultura? Odgovor na ovaj deo pitanja, ukratko je – treba. A, evo i zašto. Srbija je zemlja razvijenog agrara, koji je svoj vrhunac doživeo 80-tih godina prošlog veka. Srbija spada u one agrarno razvijene države, koje imaju svoj sortiment, odnosno domaće visokoprinosne sorte (hibride) većine poljoprivredno značajnih kultura, koje se kod nas gaje. Ovaj legat predaka je posledica smišljene politike osamostaljenja države u pogledu proizvodnje hrane, koji je počeo još osnivanjem poljoprivrednih stanica pre Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji, a zatim se nastavio s kraja 50-tih godina i tokom 60-tih godina prošlog veka, da bi 70-tih godina dobili prve intenzivne sorte pšenice i hibride kukuruza, suncokreta i drugih kultura. SFRJ, odnosno Srbija je dugo bila na drugom mestu svetski rekornih prinosa pšenice, sa sortom Sava Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada koja je 1976. u Slovačkoj dala 10.9t/ha na 30 hektara. Mi smo drugi u Evropi po proizvodnji konvencionalne soje. Svetski poznati i priznati proizvođači semenskog kukurza, pšenice, suncokreta. Ostvarujemo izvozni prihod prodajom srpskog semenskog materijala u svetu. Dakle, držimo konvencionalnu proizvodnju od nauke i oplemenjivanja do tanjira. Posedujemo i tehnologiju i proizvod. Nema nikakve logike da to dovedemo u pitanje uvozom GM kultura, gde bi uvozili samo proizvod, ali ne bi dobili i tehnologiju proizvodnje. Domaću uspešnu proizvodnju bismo zamenili inostranom!!! To niko misleći ne bi uradio, posebno ne u agraru.
Iz ovoga proizilazi pitanje daljeg slabljenja temelja državne samostalnosti, jer onaj ko je samostalan u proizvodnji hrane, taj je i slobodan i nezavisan.
Na stranu, što uz GM kulture dolazi i čitav niz pitanja vezanih za zdravstvenu bezbednost, ugroženost životne sredine, plaćanje raznih patenata na gen, kulturu, odgovarajuća zaštitna sredstva, koja idu vezano za kulturu itd. Znači da mi u ovom trenutku nemamo problem, ali neko nas gura da preuzmemo tuđ problem, uvezemo njegove GM kulture, pa on onda nema problem, jer je prodao ono što je želeo, ali ga mi dobijemo!? Ni to niko misleći ne bi uradio, posebno ne u agraru. Na kraju da su GM kulture toliko dobre, one bi same sebe “prodavale” i ne bi bili potrebni pritisci, ucene i pretnje da bi se GM kulture širile.
Drugi deo pitanja je da li, kao deo evropskog tržišta možemo da se branimo od proizvodnje GM poljoprivrednih kultura? Kao deo tržišta Evrope i sveta, naravno da možemo da se “branimo”, ili preciznije rečeno da štitimo svoj interes, svoju poljoprivredu i proizvodnju hrane. Čitav niz međunarodnih konvencija, od one u Rio de Žaneiru 1992., pa na dalje nam to pravo, zaštite interesa suverene države, omogućava. Na ovim osnovima je, primera radi, potpisana i deklaracija “Dunav soja” koju je Srbija potpisala krajem januara 2013., zajedno sa drugim zemljama Dunavske regije (Austrija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Bavarska, Mađarska, Slovenija i Švajcarska), a čiji je cilj “uspostavljanje nove politike u oblasti gajenja soje koja će omogućiti bolje korišćenje domaćih resursa i umanjiti prekomernu zavisnost od uvoza soje, koja se koristi za proizvodnju hrane, a posebna pažnja biće posvećena uzgoju, preradi i korišćenju soje koja nije genetski modifikovana.”
Direktiva Evropske unije 2001/18/EC u članu 23 (safeguard clause), eksplicitno omogućava da države članice zabrane na određeno vreme pojedine GM proizvode za koje pokažu da mogu da predstavljaju rizik po ljudsko zdravlje ili okolinu. Francuska je upravo zabranila širenje i promet jednog GM hibrida kukuruza, po ovom osnovu, bez obzira na preporuku Evropske komisije da je širenje ovog hibrida dozvoljeno. Francuska je državni interes našla u zabrani GM kulture, u Španiji međutim smatraju da je širenje GM kultura njihov državni interes. U Ruskoj federaciji se upravo pripremaju stroga zakonska akta kojima će potpuno da se zabrani širenje i promet GM kultura i hrane sa sadržajem GMO. Slično kao što sada imamo u Srbiji, po zakonu iz 2009.
Dakle, mehanizmi suverene države kojima se štiti državni interes uvek postoje i međunarodno su opravdani, postavlja se pitanje samo određivanja šta je to što je u interesu države, kao i volja i snaga da se zaštita tog interesa sprovede.
DNEVNIK: Kakve bi ekonomske koristi imali naši ratari od GMO?
PETROVIĆ: Šta je, ustvari, GM kukuruz? To je zapravo običan, standardni hibrid kukuruza koji je naknadno dobio određene gene, koje do tada nije imao, a time i određene željene karakteristike, koje takođe do tada nije imao. Ove osobine, koje mnogi zovu GMO, Monsanto u kukuruz ugrađuje tačno definisanim metodama molekularne biologije, biotehnologije i na kraju klasičnim metodama oplemenjivanja kukuruza. Teorija kaže da bi se te osobine mogle pronaći i u prirodnim uslovima u kukuruzu nakon prirodnih mutacija, ali bi zaista bilo teško pronaći baš one biljke koje imaju baš one tražene osobine, koje će koristiti našim poljoprivrednicima da povećaju prinos, da bolje čuvaju prirodnu sredinu i da ove osobine ne štete čoveku i životinjama pri ishrani.
Dakle, visinu prinosa donosi samo klasična metoda oplemenjivanja biljaka, a GMO donosi još i toleranciju na razne loše uslove gajenja odnosno toloerantnost na insekte i bolesti. Kao i svi drugi ratari koji koriste GMO tehnologiju, i naši bi mogli imati prednosti u smanjenju troškova pri proizvodnji, kao i ostvarenju višeg i stabilnijeg prinosa i samim tim ostvarili bi veći profit i bili bi konkurentniji na tržištu, a potrošači bi dobili jeftiniju hranu proizvedenu najčistijom tehnologijom ratarenja. Mislim da, recimo, naša javnost nije upoznata sa činjenicom da se u GMO proizvodnji koristi daleko manje pesticida te se sama hrana približava kvalitetu proizvoda iz integralne proizvodnje - poznatijoj kao tzv. zdrava hrana.
DIMITRIJEVIĆ: Ovo je više pitanje za agroekonomistu. Kolega prof. dr Miladin Ševarlić je previo takav proračun za proizvodnju kukuruza i soje, ako bi se ta proizvodnja oslonila na GM sorte (hibride) i došao do toga da bi samo nabavkom GM semena kukurza i soje, kao i zbog razlika u ceni konvencionalne i GM soje, Srbija gubila godišnje oko 500 miliona evra, što je polovina profita koji se ostvaruje izvozom iz srpskog agrara.
Naša poljoprivreda je u veoma teškoj situaciji. Međutim, GM kulture nisu rešenje te situacije. Najveći deo genetičkih “modifikacija” je rađen na soji i kukuruzu, dakle na dve poljoprivredne kultura. Najveći deo genetičkih “modifikacija” pripada izmeni dve osobine: otpornosti na totalne herbicide i na insekte iz reda lepidoptera. U velikim državama, velikih parcela, gde je monokutura manje-više jedini ekonomski opravdan način proizvodnje, korovi i insekti jesu problem, koji oni rešavaju GM kuturama i tamo to možda i daje neki ekonomski efekat koji je prihvatljiv. U Srbiji, gde 90% poseda, čini mali poljoprivredni posed, gde je prosečna površina gazdinstva oko četiri hektara, korovi i insekti (štetnici) nisu osnovni i ograničavajući problem u proizvodnji koji zahteva GM kulture da bi bio rešavan. Na stranu što uz legalnu setvu GM kultura idu troškovi vezani za niz obaveza kojima kompanije obavezuju proizvođače. Veza kompanije i proizvođača se osigurava ugovorima. Proizvođač je, kako se u Indiji pokazalo, sve više upućen na kredite banaka da bi zasnovao proizvodnju čime dolazi u opasnost da izgubi posed.
Sve ovo nije potrebno srpskom agraru, jer konvencionalne sorte (hibridi) mogu da odgovore svim onim problemima sa kojima se srpski agrar susreće vezano za biotički i abiotički stres. Mi imamo niz drugih važnijih pitanja u poljoprivredi da rešavamo, nego da gubimo vreme u raspravi da li nam treba, ili ne treba GMO.
Jednostavno to nam u ovom trenutku nije prioritet i treba to pitanje da se skine sa dnevnog reda, jer nam odvraća pažnju sa daleko važnijih tema.
DNEVNIK: Ipak, u Srbiji se, kada god se pomene Monsanto, uz njega uglavnom stavi negativan predznak.
PETROVIĆ: Moj lični utisak je da u celoj ovoj medijskoj kampanji protiv GMO jedino “strada” Monsanto. A nije Monsanto jedina semenska kompanija koja poseduje i prodaje GMO semena. U današnje vreme skoro sve semenske kompanije poseduju ovu tehnologiju, s tim da je, kao i u svemu drugom, Monsanto i u ovom pravcu uradio najviše i imamo najbolji proizvod.
Uostalom, kod nas se potpuno marginalizuje činjenica da je Monsanto, pored tehnologije proizvodnje GM hibrida, vodeća globalna kompanija u stvaranju novih hibrida kukuruza tradicionalnim metodama oplemenjivanja. U mnogim zemljama u Evropi nalazimo se u samom vrhu ili smo čak lideri tržišta u proizvodnji i prodaji hibrida ratarskih i povrtarskih kultura stvorenih metodama “non GMO”.
Jedna od evropskih zemalja koja zagovara GMO je Španija, koja ima veliki problem sa kukuruznim plamencem, štetočinom kojoj prijaju topla i suva leta. Kod nas je ovaj problem poprimio ozbiljne razmere tek u poslednjih nekoliko godina, kada je plamenac uvećao populaciju i broj generacija. U ovom slučaju GM tehnologija nije jedino rešenje, ali je trenutno najlakše. Međutim, ponavljam, Monsanto nema planove za uvođenje GM hibrida u Srbiju jer to zakon ne dozvoljava! Trenutno je, dakle, jedino rešenje da se pravovremeno primeni odgovarajući hemijski tretman, po preporuci proizvođača.
DNEVNIK: Čime se onda uopšte Monsanto u našoj zemlji bavi?
PETROVIĆ: Već šest godina istraživanjem i odabirom najpovoljnijih hibrida kukuruza i uljane repice za gajenje u našim proizvodnim uslovima, kao i prodajom hibridnog semena “dekalb”. Pre nego što bilo koji od naših hibrida ugleda tržište, ispita se na hiljadu lokacija u mnogo strožim klimatskim uslovima nego što se mogu pronaći u Srbiji. Tada se utvrde sve prednosti i nedostaci naših hibrida i od hiljade onih koje imamo u ponudi, odaberu se samo poneki, koji ovom tržištu donose ogromne prednosti.
DNEVNIK: Nedavno ste osnovali Inovativni centar. S kojim ciljem i šta je dosad u njemu urađeno?
PETROVIĆ: Organizovali smo ga s ciljem da prikažemo zainteresovanima oglede kakve su dosada mogli da vide samo u inostranstvu. Ogledi su postavljani u različite celine gde smo poredili hibride kukuruza različite genetike, kao i tehnologije proizvodnje. Najinteresantniji ogledi za naše poljoprivrednike su bili posvećeni ekstremnim uslovima gajenja kukuruza. Inače, jedan od glavnih ciljeva naših ogleda nije postizanje maksimalno mogućeg prinosa, već mogućnost poređenja performansi različitih hibrida u podjednakim uslovima gajenja i jasno sagledavanje performansi hibrida za koje osnovano verujemo da su budućnost gajenja kukuruza u Srbiji.
DIMITRIJEVIĆ: Koncentracija moći u proizvodnji semenske robe je sasvim očita i deset kompanija drži oko 67% ukupnog svetskog tržišta patentirane semenske robe, a prvih pet kompanija oko 53% tog tržišta. Sama kompanija “Monsanto” drži oko 23% tog svetskog tržišta registrovanog semena poljoprivrednih kultura. Ako znamo da je vrednost tog tržišta preko 30.000 miliona američkih dolara, onda je sasvim jasno da je pitanje patentiranog semena, pa time i pitanje GM poljoprivrednih kultura pitanje – SLOBODE i očuvanja autohtonosti domaće proizvodnje i očuvanja domaćih resursa. Kompanija “Monsanto”, verujem, da ima “negativan predznak” upravo zato što ljudi kroz ovu kompaniju gledaju ceo proces koji im dalje ograničava i ugrožava slobodu. Zato su često i reakcije burne. Kompanija “Monsanto” je jedna od kompanija, istina najmoćnija, ali ne i jedina. Proizvodi ovih kompanija, pa i kompanije “Monsanto” ne treba odmah i bez provere da se vezuju za GM kulture, jer ove kompanije proizvode i konvencionalne sorte (hibride), koje prodaju po svetu.
U suštini, “Monsanto” i slične kompanije rade ono što im je interes, a interes im je da prošire i prodaju svoje proizvode što više i ostvare što veći profit. To je očekivana težnja svakoga ko nešto
proizvodi.
Međutim, očekivana težnja je i da svako ima neograničeno pravo da prepozna i štiti svoj interes. To pravo ne može da se uskrati ni jednoj slobodnoj i suverenoj naciji, pa ni Srbima.
Upravo zato i ohrabruje izjava kolege dr Zorana Petrovića, direktora kompanije “Monsanto” za Srbiju i “region”, koji je izjavio: “Naša pozicija prema zabrani upotrebe i gajenja genetski modifikovanog kukuruza vrlo je jasna. Monsanto je kompanija koja iznad svega prati i poštuje zakon zemalja u kojima posluje i prema tome nema planove i interese za registraciju GM hibrida kukuruza u zemljama u kojima to nije zakonom omogućeno.”
Kompanija “Monsanto” je dakle, preko svog direktora u ovom delu sveta, bila sasvim jasna, time je prenela loptu na polovinu terena države Srbije, pa će nadalje mnogo da zavisi od toga šta će izabrani igrači Republike Srbije da urade sa tom loptom.
BIOGRAFIJA: MIODRAG DIMITRIJEVIĆ
AGENCIJA ZA PRIVREDNE REGISTRE: MONSANTO SERBIA DOO NOVI SAD
Autor intervjua: Slađana Gluščević, Dnevnik
Priredio za Kragujevac bez GMO: Dejan Milošević
13./14. 4. 2014.
