Писмо проф. Димитријевића Крагујевчанима
Поштовани грађани Крагујевца,
драга браћо и сестре,
господо одборници,
Трговачки путници су пред нашим вратима. Лупају ногом у домаћинска врата и желе да нам продају своју робу – генетички модификоване организме и производе на бази њих. Домаћица може да испрати трговачког путника и не купи оно што нуди. Држава Србија, како нам кажу, нема ту слободу коју има свака домаћица. Кажу нам, ми „МОРАМО“ да купимо робу коју нуде ГМО трговачки путници!!!
Па хајде да видимо, шта је то што „МОРАМО“ да купимо. Треба ли нам?
Дуго и предуго, кроз цео XX век, далека земља, тамо где сунце запада, индустријализује пољопривредну производњу. Прави пољопривредне културе све различитије и удаљеније од својих, људском руком нетакнутих, рођака и све отуђеније од природе. Прави биљку која је мала индустријска јединица за производњу хране. Таква, индустријска пољопривредна производња, на великим површинама, не препознаје плодоред и одмор земљишта, јер је то луксуз који кошта и времена и пара. Свако ко се бави пољопривредном производњим зна да овакво понашање у производњи хране изазива реакцију. Природа кажњава. Појављују се болести, штеточине и корови.
Уместо да стане, осврне се око себе и размисли о својим поступцима, захуктактали економски моћник наставља својим путем. Нема времена да укршта и оплемењује нове сорте. Споро је. Зато биолошким пиштољем буквално упуцава гене отпорности на тоталне хербициде и штеточине. У милионима година стваране и балансиране наследне основе организама, упуцавају се гени, елементи туђе наследне основе, по принципу „мож' да бидне, не мора да значи“. Ако ради, добро јесте.....ако не ради....пуца се док не проради!!
Искуство се стиче и технологија се разрађује „у ходу“. Експеримент је „in vivo“. На нама. Комбиновањем делова гена микроорганизама, биљака, људи и животиња, прави се „франкен-ген“, који се као метак испаљује у ћелије организама. Гени сакупљени из бактерија се убацују у биљке, гени људи у животиње, животиња у биљке... На оваквом биолошком „дивљем западу“ нема природних граница. Можда ће у некој догледној или недогледној будућности техника уношења гена да се довољно усаврши да заиста представља још једну „победу“ човечанства над својом животном средином. За сада је трансгена технологија још увек прљава и недорађена и није зрела за безбедно ослобађање на поља и на трпезе.
У трансгену технологију која производи ГМО су уложена велика средства. Величина уложеног, далеко превазилази данашњу прилично ограничену употребу ГМ култура у аграру. Приче о храни веће хранидбене вредности, богатијој витаминима, су остале мање-више само приче, а права реализација је обухватила неколико важних пољопривредних култура и две модификације – отпорност на тоталне хербициде и на кукурузни пламенац. Ове ГМ културе се пласирају широм планете и онима који имају проблеме са коровима и пламенцем и онима који те проблеме немају. Пласирају се онима који морају да воде рачуна о расположењу моћних, јер трговачки путници долазе често са ГМО у торби и политичким условљавањима и притисцима на раменима.
Одакле тај спој политике и продаје ГМ робе?
Ако је ГМ роба тако добра и слатка, зашто се сама не продаје? Зашто и за њу не важи „либерална економија“ слободног тржишта, која се стално спочитава пољопривредним произвођачима у Србији, при откупу рода и летине? Зашто се дигла и ала и врана да уз притиске и условљавања гура ГМ робу на светско тржиште, чак и онима којима не треба и који је неће?
Позната је истина да је самосталност у производњи хране, гарант независности једне земље. Шта се дешава када нисмо у стању да сами пунимо свој тањир, него станемо у ред да нам га пуни неко други? Па, дешава се да морамо да слушамо све што онај који држи кутлачу, нареди. Мрднемо ли по својој вољи, шалтер за издавање може лако да се затвори.
Наши преци су на ово мислили на време. Оставили су нам легат. За разлику од многих држава, Србија има развијену пољопривредну производњу. Искусне произвођаче. Научне и образовне установе. Самостална је од семена до трпезе. Зашто бисмо пристали да нам неко продаје производ, али производњу и технологију чува за себе и скупо наплаћује? Да ли је то домаћинско понашање? Домаћин ће да купи скуп инострани производ ако нема свој, ако му онај који има, не обавља посао и ако има пара у новчанику. Ми своје семе и своју храну имамо, обавља нам посао, а паре морамо да чувамо. Тешка су времена. Оскудација је.
На крају упитајмо се – Да ли живимо у пустињи? Да ли немамо земљу? Да ли немамо своју производњу хране? Да ли морамо да једемо све што нам се гурне? Да ли је ГМ храна јефтинија, хранљивија и укуснија? Да ли је ГМО највеће и најважније питање српског аграра? Да ли ће ГМО да нам реши проблеме у пољопривреди? Да ли независна и слободна држава нешто МОРА? Да ли ико има права да нам чланства у организацијама условљава оним што ћемо да једемо? Да ли ће Србија од тога нешто да заради? Треба ли нам све то уопште?
Ако је одговор на сва питања – НЕ, онда је одлука лака!
Србија је већ своје рекла. Према анкетама скоро 85% становника је за то да Србија буде ГМО слободна зона. За то се изјаснило око 80 локалних самоуправа у Србији, које су на својим градским и општинским скупштинама усвојиле Декларацију о забрани гајења и коришћења ГМО на својој територији. Ово је својеврсни референдум, на коме је Србија јасно, гласно и недвосмислено рекла – НЕ!
Крагујевчани! Поносни Шумадинци! Чувари светле традиције 11. крагујевачког пешадијског пука „Карађорђе“! Опет смо у ситуацији да бранимо своје. На срећу, у овом случају, не животима него мудрошћу и разборитошћу. Трговачки путник је тако моћан да нам и за ово треба одважност. То за нас није новост. Од старина, углавном су нас обилазили баш такви трговачки путници. Истина, као Зекини голаћи, мало смо оголили и обосили, али у храбрости никада нисмо оскудевали. Имамо своје. Чувајмо своје. Мислимо на оне који долазе после нас. Зато и овога пута донесимо једину могућу одлуку.... пошаљимо трговачке путнике из нашег дворишта и захвалимо им се одлучно, љубазно и пристојно, као што смо увек радили. Хвала најлепше на понуди, хвала што сте нас се сетили, дођите на хлеб, со и ракију, али ваша роба нам - НЕ ТРЕБА! Ми не желимо ГМО на нашој територији!
Срдачан поздрав драгом пријатељу Миладину Шеварлићу, организаторима Трибине и свима који су присутни. Свако добро вам желим.
Како радили, тако нам Бог помогао!
Нови Сад,
27. новембар 2013.
Ваш Миодраг Димитријевић
драга браћо и сестре,
господо одборници,
Трговачки путници су пред нашим вратима. Лупају ногом у домаћинска врата и желе да нам продају своју робу – генетички модификоване организме и производе на бази њих. Домаћица може да испрати трговачког путника и не купи оно што нуди. Држава Србија, како нам кажу, нема ту слободу коју има свака домаћица. Кажу нам, ми „МОРАМО“ да купимо робу коју нуде ГМО трговачки путници!!!
Па хајде да видимо, шта је то што „МОРАМО“ да купимо. Треба ли нам?
Дуго и предуго, кроз цео XX век, далека земља, тамо где сунце запада, индустријализује пољопривредну производњу. Прави пољопривредне културе све различитије и удаљеније од својих, људском руком нетакнутих, рођака и све отуђеније од природе. Прави биљку која је мала индустријска јединица за производњу хране. Таква, индустријска пољопривредна производња, на великим површинама, не препознаје плодоред и одмор земљишта, јер је то луксуз који кошта и времена и пара. Свако ко се бави пољопривредном производњим зна да овакво понашање у производњи хране изазива реакцију. Природа кажњава. Појављују се болести, штеточине и корови.
Уместо да стане, осврне се око себе и размисли о својим поступцима, захуктактали економски моћник наставља својим путем. Нема времена да укршта и оплемењује нове сорте. Споро је. Зато биолошким пиштољем буквално упуцава гене отпорности на тоталне хербициде и штеточине. У милионима година стваране и балансиране наследне основе организама, упуцавају се гени, елементи туђе наследне основе, по принципу „мож' да бидне, не мора да значи“. Ако ради, добро јесте.....ако не ради....пуца се док не проради!!
Искуство се стиче и технологија се разрађује „у ходу“. Експеримент је „in vivo“. На нама. Комбиновањем делова гена микроорганизама, биљака, људи и животиња, прави се „франкен-ген“, који се као метак испаљује у ћелије организама. Гени сакупљени из бактерија се убацују у биљке, гени људи у животиње, животиња у биљке... На оваквом биолошком „дивљем западу“ нема природних граница. Можда ће у некој догледној или недогледној будућности техника уношења гена да се довољно усаврши да заиста представља још једну „победу“ човечанства над својом животном средином. За сада је трансгена технологија још увек прљава и недорађена и није зрела за безбедно ослобађање на поља и на трпезе.
У трансгену технологију која производи ГМО су уложена велика средства. Величина уложеног, далеко превазилази данашњу прилично ограничену употребу ГМ култура у аграру. Приче о храни веће хранидбене вредности, богатијој витаминима, су остале мање-више само приче, а права реализација је обухватила неколико важних пољопривредних култура и две модификације – отпорност на тоталне хербициде и на кукурузни пламенац. Ове ГМ културе се пласирају широм планете и онима који имају проблеме са коровима и пламенцем и онима који те проблеме немају. Пласирају се онима који морају да воде рачуна о расположењу моћних, јер трговачки путници долазе често са ГМО у торби и политичким условљавањима и притисцима на раменима.
Одакле тај спој политике и продаје ГМ робе?
Ако је ГМ роба тако добра и слатка, зашто се сама не продаје? Зашто и за њу не важи „либерална економија“ слободног тржишта, која се стално спочитава пољопривредним произвођачима у Србији, при откупу рода и летине? Зашто се дигла и ала и врана да уз притиске и условљавања гура ГМ робу на светско тржиште, чак и онима којима не треба и који је неће?
Позната је истина да је самосталност у производњи хране, гарант независности једне земље. Шта се дешава када нисмо у стању да сами пунимо свој тањир, него станемо у ред да нам га пуни неко други? Па, дешава се да морамо да слушамо све што онај који држи кутлачу, нареди. Мрднемо ли по својој вољи, шалтер за издавање може лако да се затвори.
Наши преци су на ово мислили на време. Оставили су нам легат. За разлику од многих држава, Србија има развијену пољопривредну производњу. Искусне произвођаче. Научне и образовне установе. Самостална је од семена до трпезе. Зашто бисмо пристали да нам неко продаје производ, али производњу и технологију чува за себе и скупо наплаћује? Да ли је то домаћинско понашање? Домаћин ће да купи скуп инострани производ ако нема свој, ако му онај који има, не обавља посао и ако има пара у новчанику. Ми своје семе и своју храну имамо, обавља нам посао, а паре морамо да чувамо. Тешка су времена. Оскудација је.
На крају упитајмо се – Да ли живимо у пустињи? Да ли немамо земљу? Да ли немамо своју производњу хране? Да ли морамо да једемо све што нам се гурне? Да ли је ГМ храна јефтинија, хранљивија и укуснија? Да ли је ГМО највеће и најважније питање српског аграра? Да ли ће ГМО да нам реши проблеме у пољопривреди? Да ли независна и слободна држава нешто МОРА? Да ли ико има права да нам чланства у организацијама условљава оним што ћемо да једемо? Да ли ће Србија од тога нешто да заради? Треба ли нам све то уопште?
Ако је одговор на сва питања – НЕ, онда је одлука лака!
Србија је већ своје рекла. Према анкетама скоро 85% становника је за то да Србија буде ГМО слободна зона. За то се изјаснило око 80 локалних самоуправа у Србији, које су на својим градским и општинским скупштинама усвојиле Декларацију о забрани гајења и коришћења ГМО на својој територији. Ово је својеврсни референдум, на коме је Србија јасно, гласно и недвосмислено рекла – НЕ!
Крагујевчани! Поносни Шумадинци! Чувари светле традиције 11. крагујевачког пешадијског пука „Карађорђе“! Опет смо у ситуацији да бранимо своје. На срећу, у овом случају, не животима него мудрошћу и разборитошћу. Трговачки путник је тако моћан да нам и за ово треба одважност. То за нас није новост. Од старина, углавном су нас обилазили баш такви трговачки путници. Истина, као Зекини голаћи, мало смо оголили и обосили, али у храбрости никада нисмо оскудевали. Имамо своје. Чувајмо своје. Мислимо на оне који долазе после нас. Зато и овога пута донесимо једину могућу одлуку.... пошаљимо трговачке путнике из нашег дворишта и захвалимо им се одлучно, љубазно и пристојно, као што смо увек радили. Хвала најлепше на понуди, хвала што сте нас се сетили, дођите на хлеб, со и ракију, али ваша роба нам - НЕ ТРЕБА! Ми не желимо ГМО на нашој територији!
Срдачан поздрав драгом пријатељу Миладину Шеварлићу, организаторима Трибине и свима који су присутни. Свако добро вам желим.
Како радили, тако нам Бог помогао!
Нови Сад,
27. новембар 2013.
Ваш Миодраг Димитријевић
