ГРИНПИС О ГМО
СЕМЕ УНИШТЕЊА - ЏЕФРИ СМИТ
Шокантна открића о генетски модификованој храни
GMO-FREE EUROPE
OPEN LETTER FROM WORLD SCIENTISTS TO ALL GOVERNMENTS CONCERNING GENETICALLY MODIFIED ORGANISMS (GMOS)
GENETICALLY ENGINEERED FOOD LABELING LAWS
ARGENTINES LINK HEALTH PROBLEMS TO AGROCHEMICALS
GENE ETHICS
ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНИ ОРГАНИЗМИ
УВОД
Век који смо оставили за нама донео је са собом многе иновације, које су суштински промениле живот људи. То је био век у коме је човек запловио ваздухом, отишао у свемир и на Месец. Век сателита. Век комуникације и глобализације. Век који је донео најкрвавије ратове у историји човечанства. Век у коме се зачело атомско доба. Век развоја рачунара. У односу на претходне векове, био је то век са највећим променама и свакако, веома драматичног развоја науке на многим пољима.
Сада, када стојимо на вратима новог миленијума, са правом се питамо шта нам он доноси. Тешко је из садашње перспективе сагледати како ће, оно што је наговештено у другој половини прошлог века, обележити први век новог миленијума. Утврђено је да се ради о биотехнологији, чији основ представља молекуларна генетика, генетички инжењеринг, а резултати ове науке воде ка контролисано и циљно генетички измењеним организмима и клоновима.
Сигурно је, сада већ и неизбежно, да су ови генетички модификовани организми (ГМО) постали део нашег свакодневног живота. Питања етичке и технике природе, која стижу са новом технологијом, а мофже се рећи и индустријом, многобројна су. Генетика је тако, од науке којом се ексклузивно бавила релативно малобројна научна заједница, постала тема за дискусију разноврсне популације: компетентних, некомпентних, професионалаца, аматера, заљубљеника, сензационалиста, умерених, горљивих, опрезних, радозналаца. Подела мишљења је неминовна и она је у људској природи, мада није све у реторици и академској дискусији, као што се у шали каже: »Није све у љубави, има нешто и у новцу«. Овде се, медјутим, нико не шали. Док једни очекују да ће ова технологија унети многе позитивне промене у наш живот, значајно подићи и унапредити квалитет живљења отварајући неслућене перспективе, други изражавају отворен страх пред могућим последицама пребацивања гена из организма у организам, побијањем свих природних препрека. Према првима, реч је о револуционарном кораку за добробит човечанства, те препоручују храну која је истовремено и лек, храну обогаћену новим хранљивим вредностима, као и биљке које су отпорне на хербициде и штеточине. Други ГМО технологију сматрају потенцијалном и сасвим реалном опасношћу, која прети људској околини, ствара монструозне организме. Сматрају је и недовољно усавршеном и испитаном што се тиче утицаја на људско здравље, поигравањем границама које је природа или божанска рука поставила.
ГМ технологија је постала део нашег живота и познавање ове технологије је веома важно не само за научнике, већ и за најшире групе произвођача, потрошача и становништва уопште, које се већ суочава, или ће се тек суочити са продуктима ГМО-а. Ако је прошли век био век науке, предвиђања говоре да ће овај век бити век информација. Да би јавност заузела правилан став и формирала мишљење о ГМ технологији и последицама ове технологије потребно је да има правовремену, лако разумљиву и објективну информацију.
КАКО СЕ ИДЕЈА О ГЕНЕТСКОЈ МОДИФИКАЦИЈИ РАЗВИЈАЛА?
Генетика је наука која је почела да се развија као самостална научна дисциплина средином XИX века, захваљујући експериментима свештеника Грегора Мендела из Брна (Моравска). Мендел је 1865, укрштајући разне сорте грашка (Писум сативум), поставио основне законитости у наслеђивању особина. Он је предпоставио да постоје јединице наследности, које се преносе из генерације у генерацију. Некако у исто време (1869), Белгијанац Ф.Мишер несвесно је изоловао ДНК (дезоксирибонуклеинску киселину) радећи експерименте у кухињи властелинског дворца у Тибингену (Виртемберг). Ова два открића, која су у то време прошла незапажено, поставила су темеље генетике као модерне науке у XX веку.
Већ 1902. Бејтсон уводи назив »ген« за наследну јединицу која утиче на појављивање и развој особине организма. Тридесетак година касније (1927), користећи винску мушицу (Дросопхила меланогастер), Милер открива да X-зраци могу да изазову промене у наследном материјалу, које се преносе на потомство, тзв. Мутације. Током 1941. Бидл и Тејтум, експериментишући са гљивом Неуроспора црасса, доприносе постављању теорије »један ген - један ензим«. Ова теорија, мало модификована, важи и данас. Барбара МекКлинток, радећи на кукурузу (Зеy маyс), 1950. доказује постојање покретних наследних елемената, транспозона. Две године касније, Ледерберг и Зиндер откривају трансдукцију, пренос генетичког материјала путем вируса. Те 1952. Херши и Марта Чејз доказују да је ДНК носилац наследних особина, користећи бактерију Есцхерицхиа цоли и вирус Т2 бактериофаг. И тада, 28. фебруара 1953. улазећи у паб »Орао« у Кембриџу, Френсис Крик је објавио: »Открили смо тајну живота!«.
Он и Џејмс Вотсон су управо то и урадили откривши структуру дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК). Ово је био преломни тренутак у развоју генетике и камен темељац развоја молекуларне генетике, која ће после неколико деценија довести до стварања генетички модификованих организама. 1962. године Вотсон и Крик су добили Нобелову награду за ово откриће.
Шесдесете су донеле открића везана за регулацију рада гена и синтезу протеина. Током седамдесетих година учињен је крупан експериментални корак у путевима и ензимским системима за пренос гена из организма у организам. Осамдесете су донеле почетак комерцијализације дотадашњиг истраживања и почетак процвата индустријске биотехнологије а 1981. је донета дозвола државних органа САД (Унитед Статес Фоод анд Друг Администратион-ФДА) за пласман на тржишту првог рекомбинантног протеина, хуиманог инсулина за дијабетичаре, добијеног рекомбинацијом гена у културама микроорганизама. Последња деценија прошлог века донела је убрзану комерцијализацију трансгених организама, посебно у пољопривреди, али и даља истраживања на пољу молекуларне генетике. Већ средином деведесетих година ГМ пољопривредне културе постају, све више и више, саставни део америчке пољопривреде и нагло заузимају све веће површине. Историјске 1997. у Рослин институту у Единбургу (Шкотска), свет је угледало јагње Доли. То је био први сисар добијен техником трансгеног клонирања. Ово је отворило пут ка клонирању људи, сличним техникама. Први комплетан хромозом човека (хромозом 22), је испитан (секвенционисан) 1999. Почетком новог миленијума, 2000. године, завршено је грубо секвенционисање укупне ДНК човека. Преко половине површина под сојом и памуком и око трећине површина под кукурузом у САД, заузимају трансгени усеви. Преко 40 врста пољопривредних, генски инжењерованих култура је одобрено за тржиште у овој земљи а 60-70% производа у америчким самопослугама садржи компоненте трансгених организама. Нова ера је почела.
ШТА СУ ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНИ ОРГАНИЗМИ?
Генетичка модификација, у најширем смислу, може да подразумева сваку промену у геному, што може да буде последица рекомбинације родитељских гена у потомку, а добија се укрштањем родитељских парова – хибридизацијом у поступку оплемењивања и селекције организама. Промене генома могу да буду и промене у броју хромозома, или крупније промене у њиховој структури, што се добија техникама цитогенетике. Генетичка модификација може да буде изведена на нивоу гена , или мање групе гена, техникама молекуларне генетике, односно генетичког инжењеринга. Сви организми добијени на наведене начине могу се сматрати генетички модификованим. То нас наводи на закључак да називи који се користе да опишу организме са генским променама о којима је овде реч, можда и нису најсрећније одабрани. Не улазећи у шира разматрања, може се рећи да се под генетички модификованим организмима (ГМО) подразумевају они, којима је генски састав измењен на начин који се никада не би десио класичним размножавањем, или природном рекомбинацијом постојећих гена врсте. Овим генетички модификованим, или трансгеним организмима генетичка структура је измењена на начин који се никада не би десио у природи. Генске конструкције којима је измењен геном домаћина најчешће потичи од сасвим несродних врста, чиме се поништавају све границе у природном генском току измена наследних информација. Место креације ГМО је лабараторија. Они су тако генетички инжењеровани да у својој ДНК садрже страни ген, или гене који је унешен лабараторијским методама и техникама. Извори гена којим се манипулише у ДНК домаћина се налазе у биљном свету, као и у свету микроорганизама, инсеката и животиња, укључујући и људе.
Појава генетички модификованих организама требало је да значи почетак ефикаснијег биолошког пута решавања многих проблема са којима се човек суочава. Пре свега, то је питање глади у свету и у том светлу повећање квалитета и родности пољопривредних култура, побољшање квалитета прехрамбених производа (дужа трајност и боља отпорност на транспорт плодова), као и боља отпорност усева на болести, инсекте и корове. ГМ технологијом би се постигао шири ареал гајења усева, побољшањем толерантности на ниске температуре или сушу, и бољим искоришћавањем тренутно непродуктивних деградираних земљишта гајењем боље прилагођених пољопривредних култура. Састав хране би био квалитетнији, обогаћен есенцијалним амино-киселинама, минералним материјама, витаминима и бескалоричним заслађивачима. На пољу здравствене заштите, трансгени организми би требало да обезбеде производњу вакцина, јефтинијих лекова, органа за трансплатацију. Употребом ове биотехнологије, заштита околине би била подигнута на виши ниво микробиолошким чишћењем загађених водотока и отпадних вода и мањим коришћењем хемијских средстава у пољопривреди (хербицида и пестицида).
ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА
Питања која се отварају при разматрању технологије генетички инжењерованих организама не ограничавају се само на поље биолошких наука. Значај ГМО се огледа у њиховом утицају на глобалну геополитику и на законодавство, као и на етичке дилеме.
До пре неколико година, производња семена пољопривредних култура се сматрала општим добром. Научне институције у свету су слободно размењивале генетички материјал, сазнања и спроводиле заједничке међународне пројекте и огледе. Иако су постојале велике семенске компаније, ипак је поступак добијања нових сорти и хибрида класичном хибридизацијом био доступан свима. Наравно, и раније је постојала могућност патентирања семенског производа, али је због природе и начина производње семенског материјала, ове патенте било тешко заштитити у пракси и спровести у живот. Тако су сви произвођачи семенског материјала на нивоу држава, или предузећа и компанија, били у равноправнијем положају. За пољопривредног произвођача то је значило, да је имао могућност избора семенског материјала различитих семенских кућа, без обзира на њихову величину, као и могућност да оставља део производње појединих сорти за сетву следеће сезоне. Тако је и произвођач могао сам да изабере управо оне генотипове који су добро адаптирани условима производње и прилагођени његовим потребама. Биотехнолошка револуција и појава ГМО је драстично променила правила игре. Производња генски модификованог семена је постала доступна малом броју технолошки развијених држава, односно компанија. Мултинационалне компаније које производе ГМ семе сада су у могућности да патентом заштите свој производ и да то законски спроведу. Патентна заштита се шири и на сам унети ген, као и на хербицид, ако се ради о ГМ културама отпорним на специфичан хербицид. Произвођачи, при куповини семена, склапају уговор са компанијом, којим се употреба добијеног економског приноса ограничава искључиво на продају на тржишту и сама производња ставља под контролу компаније. Ширењем ГМ пољопривредних култура производња хране, а везано и са заштитним средствима, концентрише се под контролу мањег броја компанија. Према подацима, шест корпорација смештених у САД или Европи контролишу 98% тржишта ГМ култура и 70% сведског тржишта пестицида. Шест корпорација поседују 54% америчких биљних биотехнолошких патената. Десет корпорација снадбевају семеном 33% сведског тржишта, у поређењу са хиљадама компанија пре 20 година. Тако су 91% свих ГМ култура које су се гајиле у свету у 2000. биле из компаније Монсанто. У Африци три корпорације (Сајџента, Монсанто и ДуПонт) доминирају сектором тржишта семена. У Јужној Африци, Монсанто контролише 60% тржишта семена ГМ кукуруза и 90% пшенице. Посебан проблем представља илегалан увоз ГМ семена у поједине земље, нарочито оне са неадекватним или непостојећим механизмима контроле и законске регулативе.
Прва у Југоисточној Европи, маја 2001., Србија и Црна Гора је донела Закон којим се регулише промет и употреба ГМО, као и Правилник о начину обележавања пољопривредних и прехрамбених производа добијених од ГМО. По овом закону промет и употреба ГМО је под контролом државног органа који се стара о биолошкој безбедности. Сваки увоз ГМО производа који нема одговарајућа одобрења сматра се илегалним. Обележавање се не односи на оне пољопривредне и прехрамбене производе који садрже мање од 1% генетичке модификације.
НА КРАЈУ, ПИТАЊЕ ЈЕ ЛИ НАМА ТО У ОВОМ ТРЕНУТКУ ПОТРЕБНО И МОЖЕМО ЛИ МИ БЕЗ ГМО? ЗА САДА НАМ НА ТРЖИШТУ НИЈЕ ПОТРЕБНО, А У ПОЉОПРИВРЕДНОЈ ПРОИЗВОДЊИ МОЖЕМО БЕЗ ТОГА.
Извор: znanje.org
Век који смо оставили за нама донео је са собом многе иновације, које су суштински промениле живот људи. То је био век у коме је човек запловио ваздухом, отишао у свемир и на Месец. Век сателита. Век комуникације и глобализације. Век који је донео најкрвавије ратове у историји човечанства. Век у коме се зачело атомско доба. Век развоја рачунара. У односу на претходне векове, био је то век са највећим променама и свакако, веома драматичног развоја науке на многим пољима.
Сада, када стојимо на вратима новог миленијума, са правом се питамо шта нам он доноси. Тешко је из садашње перспективе сагледати како ће, оно што је наговештено у другој половини прошлог века, обележити први век новог миленијума. Утврђено је да се ради о биотехнологији, чији основ представља молекуларна генетика, генетички инжењеринг, а резултати ове науке воде ка контролисано и циљно генетички измењеним организмима и клоновима.
Сигурно је, сада већ и неизбежно, да су ови генетички модификовани организми (ГМО) постали део нашег свакодневног живота. Питања етичке и технике природе, која стижу са новом технологијом, а мофже се рећи и индустријом, многобројна су. Генетика је тако, од науке којом се ексклузивно бавила релативно малобројна научна заједница, постала тема за дискусију разноврсне популације: компетентних, некомпентних, професионалаца, аматера, заљубљеника, сензационалиста, умерених, горљивих, опрезних, радозналаца. Подела мишљења је неминовна и она је у људској природи, мада није све у реторици и академској дискусији, као што се у шали каже: »Није све у љубави, има нешто и у новцу«. Овде се, медјутим, нико не шали. Док једни очекују да ће ова технологија унети многе позитивне промене у наш живот, значајно подићи и унапредити квалитет живљења отварајући неслућене перспективе, други изражавају отворен страх пред могућим последицама пребацивања гена из организма у организам, побијањем свих природних препрека. Према првима, реч је о револуционарном кораку за добробит човечанства, те препоручују храну која је истовремено и лек, храну обогаћену новим хранљивим вредностима, као и биљке које су отпорне на хербициде и штеточине. Други ГМО технологију сматрају потенцијалном и сасвим реалном опасношћу, која прети људској околини, ствара монструозне организме. Сматрају је и недовољно усавршеном и испитаном што се тиче утицаја на људско здравље, поигравањем границама које је природа или божанска рука поставила.
ГМ технологија је постала део нашег живота и познавање ове технологије је веома важно не само за научнике, већ и за најшире групе произвођача, потрошача и становништва уопште, које се већ суочава, или ће се тек суочити са продуктима ГМО-а. Ако је прошли век био век науке, предвиђања говоре да ће овај век бити век информација. Да би јавност заузела правилан став и формирала мишљење о ГМ технологији и последицама ове технологије потребно је да има правовремену, лако разумљиву и објективну информацију.
КАКО СЕ ИДЕЈА О ГЕНЕТСКОЈ МОДИФИКАЦИЈИ РАЗВИЈАЛА?
Генетика је наука која је почела да се развија као самостална научна дисциплина средином XИX века, захваљујући експериментима свештеника Грегора Мендела из Брна (Моравска). Мендел је 1865, укрштајући разне сорте грашка (Писум сативум), поставио основне законитости у наслеђивању особина. Он је предпоставио да постоје јединице наследности, које се преносе из генерације у генерацију. Некако у исто време (1869), Белгијанац Ф.Мишер несвесно је изоловао ДНК (дезоксирибонуклеинску киселину) радећи експерименте у кухињи властелинског дворца у Тибингену (Виртемберг). Ова два открића, која су у то време прошла незапажено, поставила су темеље генетике као модерне науке у XX веку.
Већ 1902. Бејтсон уводи назив »ген« за наследну јединицу која утиче на појављивање и развој особине организма. Тридесетак година касније (1927), користећи винску мушицу (Дросопхила меланогастер), Милер открива да X-зраци могу да изазову промене у наследном материјалу, које се преносе на потомство, тзв. Мутације. Током 1941. Бидл и Тејтум, експериментишући са гљивом Неуроспора црасса, доприносе постављању теорије »један ген - један ензим«. Ова теорија, мало модификована, важи и данас. Барбара МекКлинток, радећи на кукурузу (Зеy маyс), 1950. доказује постојање покретних наследних елемената, транспозона. Две године касније, Ледерберг и Зиндер откривају трансдукцију, пренос генетичког материјала путем вируса. Те 1952. Херши и Марта Чејз доказују да је ДНК носилац наследних особина, користећи бактерију Есцхерицхиа цоли и вирус Т2 бактериофаг. И тада, 28. фебруара 1953. улазећи у паб »Орао« у Кембриџу, Френсис Крик је објавио: »Открили смо тајну живота!«.
Он и Џејмс Вотсон су управо то и урадили откривши структуру дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК). Ово је био преломни тренутак у развоју генетике и камен темељац развоја молекуларне генетике, која ће после неколико деценија довести до стварања генетички модификованих организама. 1962. године Вотсон и Крик су добили Нобелову награду за ово откриће.
Шесдесете су донеле открића везана за регулацију рада гена и синтезу протеина. Током седамдесетих година учињен је крупан експериментални корак у путевима и ензимским системима за пренос гена из организма у организам. Осамдесете су донеле почетак комерцијализације дотадашњиг истраживања и почетак процвата индустријске биотехнологије а 1981. је донета дозвола државних органа САД (Унитед Статес Фоод анд Друг Администратион-ФДА) за пласман на тржишту првог рекомбинантног протеина, хуиманог инсулина за дијабетичаре, добијеног рекомбинацијом гена у културама микроорганизама. Последња деценија прошлог века донела је убрзану комерцијализацију трансгених организама, посебно у пољопривреди, али и даља истраживања на пољу молекуларне генетике. Већ средином деведесетих година ГМ пољопривредне културе постају, све више и више, саставни део америчке пољопривреде и нагло заузимају све веће површине. Историјске 1997. у Рослин институту у Единбургу (Шкотска), свет је угледало јагње Доли. То је био први сисар добијен техником трансгеног клонирања. Ово је отворило пут ка клонирању људи, сличним техникама. Први комплетан хромозом човека (хромозом 22), је испитан (секвенционисан) 1999. Почетком новог миленијума, 2000. године, завршено је грубо секвенционисање укупне ДНК човека. Преко половине површина под сојом и памуком и око трећине површина под кукурузом у САД, заузимају трансгени усеви. Преко 40 врста пољопривредних, генски инжењерованих култура је одобрено за тржиште у овој земљи а 60-70% производа у америчким самопослугама садржи компоненте трансгених организама. Нова ера је почела.
ШТА СУ ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНИ ОРГАНИЗМИ?
Генетичка модификација, у најширем смислу, може да подразумева сваку промену у геному, што може да буде последица рекомбинације родитељских гена у потомку, а добија се укрштањем родитељских парова – хибридизацијом у поступку оплемењивања и селекције организама. Промене генома могу да буду и промене у броју хромозома, или крупније промене у њиховој структури, што се добија техникама цитогенетике. Генетичка модификација може да буде изведена на нивоу гена , или мање групе гена, техникама молекуларне генетике, односно генетичког инжењеринга. Сви организми добијени на наведене начине могу се сматрати генетички модификованим. То нас наводи на закључак да називи који се користе да опишу организме са генским променама о којима је овде реч, можда и нису најсрећније одабрани. Не улазећи у шира разматрања, може се рећи да се под генетички модификованим организмима (ГМО) подразумевају они, којима је генски састав измењен на начин који се никада не би десио класичним размножавањем, или природном рекомбинацијом постојећих гена врсте. Овим генетички модификованим, или трансгеним организмима генетичка структура је измењена на начин који се никада не би десио у природи. Генске конструкције којима је измењен геном домаћина најчешће потичи од сасвим несродних врста, чиме се поништавају све границе у природном генском току измена наследних информација. Место креације ГМО је лабараторија. Они су тако генетички инжењеровани да у својој ДНК садрже страни ген, или гене који је унешен лабараторијским методама и техникама. Извори гена којим се манипулише у ДНК домаћина се налазе у биљном свету, као и у свету микроорганизама, инсеката и животиња, укључујући и људе.
Појава генетички модификованих организама требало је да значи почетак ефикаснијег биолошког пута решавања многих проблема са којима се човек суочава. Пре свега, то је питање глади у свету и у том светлу повећање квалитета и родности пољопривредних култура, побољшање квалитета прехрамбених производа (дужа трајност и боља отпорност на транспорт плодова), као и боља отпорност усева на болести, инсекте и корове. ГМ технологијом би се постигао шири ареал гајења усева, побољшањем толерантности на ниске температуре или сушу, и бољим искоришћавањем тренутно непродуктивних деградираних земљишта гајењем боље прилагођених пољопривредних култура. Састав хране би био квалитетнији, обогаћен есенцијалним амино-киселинама, минералним материјама, витаминима и бескалоричним заслађивачима. На пољу здравствене заштите, трансгени организми би требало да обезбеде производњу вакцина, јефтинијих лекова, органа за трансплатацију. Употребом ове биотехнологије, заштита околине би била подигнута на виши ниво микробиолошким чишћењем загађених водотока и отпадних вода и мањим коришћењем хемијских средстава у пољопривреди (хербицида и пестицида).
ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА
Питања која се отварају при разматрању технологије генетички инжењерованих организама не ограничавају се само на поље биолошких наука. Значај ГМО се огледа у њиховом утицају на глобалну геополитику и на законодавство, као и на етичке дилеме.
До пре неколико година, производња семена пољопривредних култура се сматрала општим добром. Научне институције у свету су слободно размењивале генетички материјал, сазнања и спроводиле заједничке међународне пројекте и огледе. Иако су постојале велике семенске компаније, ипак је поступак добијања нових сорти и хибрида класичном хибридизацијом био доступан свима. Наравно, и раније је постојала могућност патентирања семенског производа, али је због природе и начина производње семенског материјала, ове патенте било тешко заштитити у пракси и спровести у живот. Тако су сви произвођачи семенског материјала на нивоу држава, или предузећа и компанија, били у равноправнијем положају. За пољопривредног произвођача то је значило, да је имао могућност избора семенског материјала различитих семенских кућа, без обзира на њихову величину, као и могућност да оставља део производње појединих сорти за сетву следеће сезоне. Тако је и произвођач могао сам да изабере управо оне генотипове који су добро адаптирани условима производње и прилагођени његовим потребама. Биотехнолошка револуција и појава ГМО је драстично променила правила игре. Производња генски модификованог семена је постала доступна малом броју технолошки развијених држава, односно компанија. Мултинационалне компаније које производе ГМ семе сада су у могућности да патентом заштите свој производ и да то законски спроведу. Патентна заштита се шири и на сам унети ген, као и на хербицид, ако се ради о ГМ културама отпорним на специфичан хербицид. Произвођачи, при куповини семена, склапају уговор са компанијом, којим се употреба добијеног економског приноса ограничава искључиво на продају на тржишту и сама производња ставља под контролу компаније. Ширењем ГМ пољопривредних култура производња хране, а везано и са заштитним средствима, концентрише се под контролу мањег броја компанија. Према подацима, шест корпорација смештених у САД или Европи контролишу 98% тржишта ГМ култура и 70% сведског тржишта пестицида. Шест корпорација поседују 54% америчких биљних биотехнолошких патената. Десет корпорација снадбевају семеном 33% сведског тржишта, у поређењу са хиљадама компанија пре 20 година. Тако су 91% свих ГМ култура које су се гајиле у свету у 2000. биле из компаније Монсанто. У Африци три корпорације (Сајџента, Монсанто и ДуПонт) доминирају сектором тржишта семена. У Јужној Африци, Монсанто контролише 60% тржишта семена ГМ кукуруза и 90% пшенице. Посебан проблем представља илегалан увоз ГМ семена у поједине земље, нарочито оне са неадекватним или непостојећим механизмима контроле и законске регулативе.
Прва у Југоисточној Европи, маја 2001., Србија и Црна Гора је донела Закон којим се регулише промет и употреба ГМО, као и Правилник о начину обележавања пољопривредних и прехрамбених производа добијених од ГМО. По овом закону промет и употреба ГМО је под контролом државног органа који се стара о биолошкој безбедности. Сваки увоз ГМО производа који нема одговарајућа одобрења сматра се илегалним. Обележавање се не односи на оне пољопривредне и прехрамбене производе који садрже мање од 1% генетичке модификације.
НА КРАЈУ, ПИТАЊЕ ЈЕ ЛИ НАМА ТО У ОВОМ ТРЕНУТКУ ПОТРЕБНО И МОЖЕМО ЛИ МИ БЕЗ ГМО? ЗА САДА НАМ НА ТРЖИШТУ НИЈЕ ПОТРЕБНО, А У ПОЉОПРИВРЕДНОЈ ПРОИЗВОДЊИ МОЖЕМО БЕЗ ТОГА.
Извор: znanje.org
