Писмо некадашњег директора ИМЛЕК-а потрошачима
"Нездрава и биолошки безвредна храна која није за децу: маргарин, паштете, паризер, топљени сир и виршле!"
Подстицај да напишем овај текст је реклама на телевизији у којој се појављује популарни певач Жељко Јоксимовић и препоручује маргарин деци за јело, под слоганом здраве хране. Маргарин није никако здрава храна, то је потпуно вештачка и биолошки безвредна храна, јер се састоји од воде, лошег уља и гомиле уметнутих и вештачких конзерванса и стабилизатора, вештачких боја, вештачких витамина и вештачких арома.
Рекламирати маргарин као здраву храну је потпуно лицемерје, завођење и манипулација потрошачима, као и здрављем нације. Маргарин је вештачка и лоша копија маслаца, бутера, и никако се не може изједначавати са природним производом. Наравно, не ради то Жељко Јоксимовић намерно и свесно, он то ради за паре произвођача маргарина који то производи и нама продаје упаковано у лажну причу и тврдњу. Иста моја замерка се односи и на преварантско и манипулативно рекламирање виршли, паризера и паштета као здравог доручка и здраве хране за децу.
Свестан сам да никакво регулаторно тело а ни Асоцијација за заштиту потрошача неће моћи да се избори са медијским лажима и да овакве спотове као обмањујуће скине са тв екрана, па сам решио да напишем овај текст. Свестан сам и да ће многа деца и многи родитељи или стараоци деце бити жртве оваквих реклама и пропагандних порука и својој ће деци мирне савести давати лошу и нездраву храну, верујући да је све истина што се тврди у медијима. Зато и пишем овај текст, макар за малобројне који ће га прочитати и размислити о њему и храни коју дају својој деци.
Како се прави топљени сир, паштета, виршла и индустријска храна:
Пре 10-ак година сам се запослио као директор маркетинга у Имлеку. Првих дана сам обилазио фабрику. Колеге су ме одвеле до Топионе сира. Ушао сам у зграду и у велику собу, сву у керамичким плочицама. На сред велике собе, на поду, наспрам уређаја за топљење, стајала је велика гомила набацаних покварених сирева. Сиреви су сви били из асортимана Имлек-а, били су разних димензија и врста, деформисани, сасушени, зелени и бели од буђи и плесни која се ухватила на њима, неки су били надути од процеса врења који је почео да се одвија у њима на собној температури и поред извора топлоте. Гомила ужегле хране за бацање. Смеће.
Упитао сам колегу: "Да ли су ови сиреви за бацање?"
Колега ми је одговорио: "Не, не никако. Ништа се код нас не баца. Ово су сиреви из повраћаја из продавница, који су се покварили, оштетили или им је истекао рок трајања, и који се овакви какве видите стављају у топионик, истопе се, и онда се млечна маст и протеин из њих процеди, додају се зачини и све то иде у калупе за топљени сир. Од те масе добијамо топљени сир, оне мале троуглиће сира за дечији доручак, оно што се популарно зове "Зденка сир".
Од тог дана, ми никада нисмо више купили топљени "зденка" сир нити моја деца знају шта је топљени сир. Истоветан производ топљеном сиру је и сир за сендвиче у листићима, који се прави на исти начин и које такође не купујемо деци за исхрану.
Исто мишљење и наш став према нездравој храни се односи и на паштету, паризер и на виршле, производе који се на сличан начин добијају од отпадака животиња у индустрији прераде меса. Месна индустрија све изнутрице, кожу, нокте, папке, црева, жиле, сало, масноће, кости, лигаменте, и сво оно мање квалитетно месо животиња, фино самеље до непрепознавања, дода поврће, соју и зачине, плус конзервансе и стабилизаторе, и упакује то као укусну намирницу звану паштета, паризер и виршла. Осим вештачких адитива проблем такве хране је и гомила соли која се ставља у прерађевине да би се исте одржале од брзог кварења.
Признајем да је та храна укусна, и сам сам волео да је једам. Али сада знам да је нездрава и лоша, и покушавам да макар своју децу одаљим што даље од ње. Свестан сам да многи од родитеља неће послушати овај и сличне савете, због тога што немају довољно новца и времена да сами спремају храну, а хоће пак да деци учине оброке укуснијим и да деци изадју у сусрет жељама за рекламираном и укусном храном. Али боље да децу храните палентом и павлаком, него виршлом и паштетом, разлика у квалитету и супстанцама које се уградјују у тело и ткива ваше деце је огромна.
Родитељи и деца, здравље и здрави начин исхране
Знајући како се прави индустријска месна храна и шта све у њој не вреди, деци купујемо само суви врат, печенице, домаћу сланину и димљено месо. Понекад и домаће кобасице када знам ко их и како прави. Индустријске месне прерадјивене не купујемо и не уносимо у кућу. Посебно, што су пуни натријум нитрита (натријумова со), конзерванса који је иначе свуда протеран у Европи због канцерогених својстава, али се још увек немилице троши у Србији због јефтине набавке и својства да месу даје црвену боју – месо иначе у преради бледи и посиви.
Неко ће ми рећи да такав животни стил могу да приуште себи само богати али то једноставно није истина. Суштина је у стилу живота и у стилу исхране. Признајем, ми за просечну српску породицу једемо неуобичајено мало меса. Можда једном до два пута недељно имамо нешто мало меса као прилог за сосове, али ретко када једемо чисте шницле, стекове, крменадле. Можда једном у две недеље спремимо пиле или рибу и не држимо се бесмислених препорука нутрициониста да сваког дана морамо појести по 200 грама меса. Увек фаворизујемо печурке, поврће, тестенину, варива и сосове пре месних оброка. Јела зачињујемо домаћом сланином ако желимо мирис и шмек меса, и често правимо кинеска јела која су позната по малој количини меса, па нам је у том смислу издатак за кухињу далеко мањи од српског просека. Ми не пунимо замрзивач телетом или транжираном свињом, једноставно не фаворизујемо месо у исхрани, мада нисмо вегетаријанци. Хранимо се здравије и размишљамо другачије.
Ипак, мени није циљ да пропагирам наш стил исхране или вегетаријанство, јер свако робује својим навикама и не желим да мењам тудје навике, ако сами људи не додју до њих. Желим само да скренем пажњу на лошу храну која наша деца једу и која се уградјује у њихова тела и ћелије, а све због заблуда која су им сервиране. Такодје, желим да људи схвате шта они једу. На пример, једна од сличних намирница налик паштетама и топљеном сиру је инстант кафа, код нас популарна као Нескафа. Спрема се на скоро исти начин као и топљени сир, од ужегле и пропале кафе ниског квалитета, која се тако обради и преради да добијемо инстант грануле кафе. Од тренутка када сам то сазнао, а ево прошло је једна деценија и од тог сазнања, мислим да нисам у 10 година попио више од 2 нескафе у кафићу. Нема потребе да се храним високопрерадјеном индустријском храном која нема вредна биолошка својства која требају мом телу.
Ми водимо рачуна да користимо биолошки вредну храну, живу храну. Последица тога је добро здравље које имамо. На пример, моја ћерка је доживела да јој наставница у школи каже: „Дете, ти си чудо природе. Годинама те гледам а никада те нисам видела болесном. Ни назеб“.
То је истина, годинама наша деца нису имала ни назеб ни грип, хвала Богу. Верујемо да уз добру породичну генетику коју сви имамо, томе доприносе и наше прехрамбене навике и сам стил живота. Као и просвећен дечији доктор, Др Пејовић, педијатар из Дома здравља Звездара који је нашу децу од малих ногу водио и саветовао нас да децу не лечимо антибиотицима, да им не дајемо вакцине које им не требају и да посматрамо дете у целини, како оно изгледа и делује у болести, а не да паничимо јер има температуру. Хвала доктору Пејовићу на гласу разума и реалном приступу дечијим болестима, многе породице је задужио.
Вратимо се здравој и нездравој храни. На листи те хране која је махом „забрањена“ нашој деци и која се не купује у нашој кући су: газирана пића као што су Кока Кола, Пепси, Фанта, Јупи, јер су сва та пића гомила шећера у обојеној газираној води. Срећом, моја супруга воли Руски квас, па је успела и да деци усади љубав ка том, ипак здравијем и природнијем напитку, који личи на обојена газирана пића али то није. Не купују им се ни индустријски ледени чај типа Браво, Нестеа, такодје пиће које ћемо радије сами направити од правог чаја са лимуном, а не деци давати обојену и ароматизирану водицу пуну адитива.
На листи забрањених намирница за нашу децу су и бомбоне, чајна кобасица и сличне прерадјене кобасице, готова јела, индустријски сосови, засладјивачи, лисната теста, разне грицкалице, штапићи, смоки, бејк ролс, сладоледи. Сладоледу се тешко одупиремо, купујемо га али не уносимо у кућу, само на мору.
Не бих желео да ме читаоци погрешно схвате, да ми фанатично бранимо деци да ту храну конзумирају. Нисмо еко фанатици нити породица бистрих потока која живи у шуми и далеко од цивилизације. Ми ту храну једноставно не купујемо деци, не доносимо је кући и не дајемо им свесно да је једу. Када се деси да она ту храну конзумирају ван куће или у гостима, ми им то не бранимо, али говоримо са њима и објашњавамо им вредност сваке појединачне хране. Чак и ми сами некада купимо храну коју не подржавамо, али је то више изузетак. Не плашимо децу причама о штетности хране да не би код њих стварали фанатизам и стрес, али их подучавамо шта је здрава храна и због чега је треба јести такву. Свесни смо да је знање а не фанатичан став најбоља одбрана за правилне прехрамбене навике.
Уз то, пошто наша деца живе у граду, где су хтела она то или не, навикнута на индустријску и стерилисану храну, користимо сваку прилику да их сусретнемо са сеоском и домаћом храном. То најчешће има за последицу пролив код деце, посебно када једу домаће кисело млеко. Моја супруга и ја смо свако лето проводила на планинама и у сеоским срединама и наши стомаци су адаптирани на бактерије у домаћим производима и тај степен „хигијене“, док наша деца нису прошла ту врсту обуке. Зато када год имамо прилику да смо у некој сеоској средини инсистирамо да деца једу домаће кисело млеко и проју уместо куповног јогурта и кифле. Резултат адаптације њиховог стомака на домаће је постигнут након неколико година и неколико пролива. Сада су адаптирани и могу да варе домаћу храну, што сматрамо за успех и још један елемент за поправљање имунитета. Посебно се радују супи од домаће кокошке, која је толико другачија од супе из кесице, да је то невероватно.
Све у свему, трудимо се са својом децом и то нам се враћа њиховим добрим здрављем. Говоримо им о вредности једноставне хране, о вредности воћа и поврћа, варива и воде, о сунцу, природи. И за сада нам свима добро иде. А у рекламе на телевизији одавно не верујемо.
У здравље!
Aутор: Златко Шћепановић
Подстицај да напишем овај текст је реклама на телевизији у којој се појављује популарни певач Жељко Јоксимовић и препоручује маргарин деци за јело, под слоганом здраве хране. Маргарин није никако здрава храна, то је потпуно вештачка и биолошки безвредна храна, јер се састоји од воде, лошег уља и гомиле уметнутих и вештачких конзерванса и стабилизатора, вештачких боја, вештачких витамина и вештачких арома.
Рекламирати маргарин као здраву храну је потпуно лицемерје, завођење и манипулација потрошачима, као и здрављем нације. Маргарин је вештачка и лоша копија маслаца, бутера, и никако се не може изједначавати са природним производом. Наравно, не ради то Жељко Јоксимовић намерно и свесно, он то ради за паре произвођача маргарина који то производи и нама продаје упаковано у лажну причу и тврдњу. Иста моја замерка се односи и на преварантско и манипулативно рекламирање виршли, паризера и паштета као здравог доручка и здраве хране за децу.
Свестан сам да никакво регулаторно тело а ни Асоцијација за заштиту потрошача неће моћи да се избори са медијским лажима и да овакве спотове као обмањујуће скине са тв екрана, па сам решио да напишем овај текст. Свестан сам и да ће многа деца и многи родитељи или стараоци деце бити жртве оваквих реклама и пропагандних порука и својој ће деци мирне савести давати лошу и нездраву храну, верујући да је све истина што се тврди у медијима. Зато и пишем овај текст, макар за малобројне који ће га прочитати и размислити о њему и храни коју дају својој деци.
Како се прави топљени сир, паштета, виршла и индустријска храна:
Пре 10-ак година сам се запослио као директор маркетинга у Имлеку. Првих дана сам обилазио фабрику. Колеге су ме одвеле до Топионе сира. Ушао сам у зграду и у велику собу, сву у керамичким плочицама. На сред велике собе, на поду, наспрам уређаја за топљење, стајала је велика гомила набацаних покварених сирева. Сиреви су сви били из асортимана Имлек-а, били су разних димензија и врста, деформисани, сасушени, зелени и бели од буђи и плесни која се ухватила на њима, неки су били надути од процеса врења који је почео да се одвија у њима на собној температури и поред извора топлоте. Гомила ужегле хране за бацање. Смеће.
Упитао сам колегу: "Да ли су ови сиреви за бацање?"
Колега ми је одговорио: "Не, не никако. Ништа се код нас не баца. Ово су сиреви из повраћаја из продавница, који су се покварили, оштетили или им је истекао рок трајања, и који се овакви какве видите стављају у топионик, истопе се, и онда се млечна маст и протеин из њих процеди, додају се зачини и све то иде у калупе за топљени сир. Од те масе добијамо топљени сир, оне мале троуглиће сира за дечији доручак, оно што се популарно зове "Зденка сир".
Од тог дана, ми никада нисмо више купили топљени "зденка" сир нити моја деца знају шта је топљени сир. Истоветан производ топљеном сиру је и сир за сендвиче у листићима, који се прави на исти начин и које такође не купујемо деци за исхрану.
Исто мишљење и наш став према нездравој храни се односи и на паштету, паризер и на виршле, производе који се на сличан начин добијају од отпадака животиња у индустрији прераде меса. Месна индустрија све изнутрице, кожу, нокте, папке, црева, жиле, сало, масноће, кости, лигаменте, и сво оно мање квалитетно месо животиња, фино самеље до непрепознавања, дода поврће, соју и зачине, плус конзервансе и стабилизаторе, и упакује то као укусну намирницу звану паштета, паризер и виршла. Осим вештачких адитива проблем такве хране је и гомила соли која се ставља у прерађевине да би се исте одржале од брзог кварења.
Признајем да је та храна укусна, и сам сам волео да је једам. Али сада знам да је нездрава и лоша, и покушавам да макар своју децу одаљим што даље од ње. Свестан сам да многи од родитеља неће послушати овај и сличне савете, због тога што немају довољно новца и времена да сами спремају храну, а хоће пак да деци учине оброке укуснијим и да деци изадју у сусрет жељама за рекламираном и укусном храном. Али боље да децу храните палентом и павлаком, него виршлом и паштетом, разлика у квалитету и супстанцама које се уградјују у тело и ткива ваше деце је огромна.
Родитељи и деца, здравље и здрави начин исхране
Знајући како се прави индустријска месна храна и шта све у њој не вреди, деци купујемо само суви врат, печенице, домаћу сланину и димљено месо. Понекад и домаће кобасице када знам ко их и како прави. Индустријске месне прерадјивене не купујемо и не уносимо у кућу. Посебно, што су пуни натријум нитрита (натријумова со), конзерванса који је иначе свуда протеран у Европи због канцерогених својстава, али се још увек немилице троши у Србији због јефтине набавке и својства да месу даје црвену боју – месо иначе у преради бледи и посиви.
Неко ће ми рећи да такав животни стил могу да приуште себи само богати али то једноставно није истина. Суштина је у стилу живота и у стилу исхране. Признајем, ми за просечну српску породицу једемо неуобичајено мало меса. Можда једном до два пута недељно имамо нешто мало меса као прилог за сосове, али ретко када једемо чисте шницле, стекове, крменадле. Можда једном у две недеље спремимо пиле или рибу и не држимо се бесмислених препорука нутрициониста да сваког дана морамо појести по 200 грама меса. Увек фаворизујемо печурке, поврће, тестенину, варива и сосове пре месних оброка. Јела зачињујемо домаћом сланином ако желимо мирис и шмек меса, и често правимо кинеска јела која су позната по малој количини меса, па нам је у том смислу издатак за кухињу далеко мањи од српског просека. Ми не пунимо замрзивач телетом или транжираном свињом, једноставно не фаворизујемо месо у исхрани, мада нисмо вегетаријанци. Хранимо се здравије и размишљамо другачије.
Ипак, мени није циљ да пропагирам наш стил исхране или вегетаријанство, јер свако робује својим навикама и не желим да мењам тудје навике, ако сами људи не додју до њих. Желим само да скренем пажњу на лошу храну која наша деца једу и која се уградјује у њихова тела и ћелије, а све због заблуда која су им сервиране. Такодје, желим да људи схвате шта они једу. На пример, једна од сличних намирница налик паштетама и топљеном сиру је инстант кафа, код нас популарна као Нескафа. Спрема се на скоро исти начин као и топљени сир, од ужегле и пропале кафе ниског квалитета, која се тако обради и преради да добијемо инстант грануле кафе. Од тренутка када сам то сазнао, а ево прошло је једна деценија и од тог сазнања, мислим да нисам у 10 година попио више од 2 нескафе у кафићу. Нема потребе да се храним високопрерадјеном индустријском храном која нема вредна биолошка својства која требају мом телу.
Ми водимо рачуна да користимо биолошки вредну храну, живу храну. Последица тога је добро здравље које имамо. На пример, моја ћерка је доживела да јој наставница у школи каже: „Дете, ти си чудо природе. Годинама те гледам а никада те нисам видела болесном. Ни назеб“.
То је истина, годинама наша деца нису имала ни назеб ни грип, хвала Богу. Верујемо да уз добру породичну генетику коју сви имамо, томе доприносе и наше прехрамбене навике и сам стил живота. Као и просвећен дечији доктор, Др Пејовић, педијатар из Дома здравља Звездара који је нашу децу од малих ногу водио и саветовао нас да децу не лечимо антибиотицима, да им не дајемо вакцине које им не требају и да посматрамо дете у целини, како оно изгледа и делује у болести, а не да паничимо јер има температуру. Хвала доктору Пејовићу на гласу разума и реалном приступу дечијим болестима, многе породице је задужио.
Вратимо се здравој и нездравој храни. На листи те хране која је махом „забрањена“ нашој деци и која се не купује у нашој кући су: газирана пића као што су Кока Кола, Пепси, Фанта, Јупи, јер су сва та пића гомила шећера у обојеној газираној води. Срећом, моја супруга воли Руски квас, па је успела и да деци усади љубав ка том, ипак здравијем и природнијем напитку, који личи на обојена газирана пића али то није. Не купују им се ни индустријски ледени чај типа Браво, Нестеа, такодје пиће које ћемо радије сами направити од правог чаја са лимуном, а не деци давати обојену и ароматизирану водицу пуну адитива.
На листи забрањених намирница за нашу децу су и бомбоне, чајна кобасица и сличне прерадјене кобасице, готова јела, индустријски сосови, засладјивачи, лисната теста, разне грицкалице, штапићи, смоки, бејк ролс, сладоледи. Сладоледу се тешко одупиремо, купујемо га али не уносимо у кућу, само на мору.
Не бих желео да ме читаоци погрешно схвате, да ми фанатично бранимо деци да ту храну конзумирају. Нисмо еко фанатици нити породица бистрих потока која живи у шуми и далеко од цивилизације. Ми ту храну једноставно не купујемо деци, не доносимо је кући и не дајемо им свесно да је једу. Када се деси да она ту храну конзумирају ван куће или у гостима, ми им то не бранимо, али говоримо са њима и објашњавамо им вредност сваке појединачне хране. Чак и ми сами некада купимо храну коју не подржавамо, али је то више изузетак. Не плашимо децу причама о штетности хране да не би код њих стварали фанатизам и стрес, али их подучавамо шта је здрава храна и због чега је треба јести такву. Свесни смо да је знање а не фанатичан став најбоља одбрана за правилне прехрамбене навике.
Уз то, пошто наша деца живе у граду, где су хтела она то или не, навикнута на индустријску и стерилисану храну, користимо сваку прилику да их сусретнемо са сеоском и домаћом храном. То најчешће има за последицу пролив код деце, посебно када једу домаће кисело млеко. Моја супруга и ја смо свако лето проводила на планинама и у сеоским срединама и наши стомаци су адаптирани на бактерије у домаћим производима и тај степен „хигијене“, док наша деца нису прошла ту врсту обуке. Зато када год имамо прилику да смо у некој сеоској средини инсистирамо да деца једу домаће кисело млеко и проју уместо куповног јогурта и кифле. Резултат адаптације њиховог стомака на домаће је постигнут након неколико година и неколико пролива. Сада су адаптирани и могу да варе домаћу храну, што сматрамо за успех и још један елемент за поправљање имунитета. Посебно се радују супи од домаће кокошке, која је толико другачија од супе из кесице, да је то невероватно.
Све у свему, трудимо се са својом децом и то нам се враћа њиховим добрим здрављем. Говоримо им о вредности једноставне хране, о вредности воћа и поврћа, варива и воде, о сунцу, природи. И за сада нам свима добро иде. А у рекламе на телевизији одавно не верујемо.
У здравље!
Aутор: Златко Шћепановић
