Храна будућности или биотероризам
Делови из књиге "Храна будућности или биотероризам - примена генетичког инжењеринга у пољопривреди" у издању "Службеног гласника", аутора др Татјане Папић Бранков
Из биографије аутора
Др Татјана Папић Бранков је рођена у Требињу, природно-математичку гимназију је завршила у Никшићу, дипломирала је на Пољопривредном факултету у Новом Саду, смер Заштита биља, а докторирала је на Економском факултету у Суботици са темом "Економске и етичке импликације дифузије генетски модификоване хране". Научни је сарадник Института за економику пољопривреде у Београду.
I
Дављење у ланцима исхране-индустрија генетички модификоване хране (ГМО) против људске цивилизације
Генетички модификоване (ГМ) биљне културе производиле су се, 2012. године, на 148 милиона хектара. Узимајући у обзир један од система дефинисања континената (Африка, Азија, Европа, Северна Америка, Океанија, Јужна Америка), њихова производња одвијала се на свим континентима, у 29 држава. Буркина Фасо, Египат и Јужноафричка Република (Јужна Африка) производе ГМ културе на афричком континенту, а бивша Бурма (сада Савезна Република Мјанмар), Кина, Индија, Пакистан и Филипини на азијском континенту. Произвођачи са европског континента су: Република Чешка, Немачка, Пољска, Португалија, Румунија, Словачка, Шпанија и Шведска.
На северноамеричком континенту ГМ биљне културе производе се у пет држава: Канади, Костарики, Хондурасу, Мексику и Сједињеним Америчким Државама (САД), док је Аустралија једини представник континента Океаније. Значајан број земаља јужноамеричког континента производи ове културе, а то су: Аргентина, Боливија, Бразил, Чиле, Колумбија, Парагвај и Уругвај.
Заговорници трансгене технологије: научници, политичари и представници мултинационалних компанија тврде да је трансгена храна једнако сигурна за употребу као и традиционална, да не угрожава здравље и животну средину, да је њена производња јефтинија и најважније, да се решење проблема глади налази управо у примени ове технологије.
Ако је то тако, зашто остатак међународно признатих држава света чланица Уједињених нација (УН), њих 164, не производи ГМ културе? Када се узме у обзир да данас обрадиве површине покривају око 1,5 милијарди хектара, онда су ГМ биљне културе заузеле 10 одсто расположивих обрадивих површина. Зашто не 20 или 30 одсто?
ГМ храна, односно храна створена од генетички модификованих организама (ГМО) или храна са примесама ГМО је укључена у ланац исхране, упркос великим неслагањима о еколошким, здравственим и друштвеноекономским последицама њене употребе.
Нема научних сазнања да је генетички инжењеринг (ГИ) и у целини трансгена технологија без ризика. Стога, мора се поставити питање како је и зашто несигурна, недовршена, тзв. прљава технологија, ушла у наше животе, како су ГМ биљке добиле дозволу за увођење у животну средину и како су пласиране на тржиште?
Џорџ Буш понудио гладнима ГМО храну
Од прве примене ГИ (генетичког инжењеринга) на прехрамбеним усевима амерички државни апарат је, желећи да задржи позицију светског лидера у пољопривреди, подржао биотехнолошку индустрију.
Председник САД Џорџ Буш је предложио 23. маја 2003. Иницијативу за сузбијање глади у Африци коришћењем ГМ хране. Истовремено је оптужио Европу због „неоснованог и научно неутемељеног страха" од нове хране који омета напоре за сузбијање глади. Изразио је снажно уверење да ће ГМ створене биљке остварити већи принос, да ће се извоз САД повећати и да ће се створити бољи свет.
Његова реторика није новост. Напротив, она је прелазила са председника на председника, а америчком народу је преношена путем редовних вести и реклама. Иако је било дискретних наговештаја у предизборној кампањи Барака Обаме да треба изменити законе о безбедности хране, настављена је иста политика подршке трансгене технологије. Парадоксално, прва дама САД Мишел Обама, такође слично претходницама, са ТВ екрана, нам показује своју башту са органски узгојеним биљкама!
Поруке америчких председника саставни су део општег плана мултинационалних компанија да преузму контролу над светским резервама хране. То је јасно изнесено на Конференцији биотехнолошке индустрије у јануару 1999. године. Тада је представник Андерсон консалтинга објаснио како је његова компанија помогла компанији Монсанто у стварању тог плана.
Најпре су од Монсанта затражили да им открије визију идеалне будућности за петнаест до двадесет година. Директори Монсанта су описали свет у коме је 100 одсто комерцијалног семена ГМ и патентирано. Компанија Андерсон консалтингје, кренувши од те визије, развила стратегију за њено остварење и предочилаМонсанту кораке и процедуре које је неопходно предузети да би заузели индустријску доминацију.
Како би спровеле своју стратегију и преузеле контролу над семеном, биотехнолошке компаније су преузеле 23 одсто семенских компанија. Монсантоје остварио доминантан положај заузевши 91 одсто тржишта ГМ хране. Иако је ГМ храна ушла у наше животе и у ланац исхране, ипак, индустрија није остварила циљ преузимања свих залиха природног семена, захваљујући отпору јавности широм света.
Амерички извоз ГМ соје и кукуруза је опао, а гладни афрички народи нису прихватили америчку помоћ у храни. Верујући да је отпор Европске уније основна препрека отварању нових тржишта, САД су 13. маја 2003. поднеле тужбу против ЕУ, Светској трговинској организацији, оптужујући је да рестриктивном политиком о ГМ храни нарушава међународне уговоре. На дан слања тужбе, министар за трговину САД, Р. Зелик је изјавио: „Свеобухватна научна истраживања доказала су да је биотехнолошки произведена храна здрава и безбедна".
Представници индустрије од почетка понављају ову реченицу, и то је њихова кључна претпоставка. Међутим, та претпоставка није истинита. Могући разорни ефекти нових ГМ организама на животну средину и здравље остају, петнаест година након комерцијализације прве трансгене биљке и даље отворена питања, предмет дебате влада, научника и шире јавности. Водећих једанаест молекуларних биолога је објавило 1974. године отворено писмо у којем моле своје колеге да уведу добровољни мораторијум на спровођење високоризичних експеримената са рекомбинантном дезоксирибонуклеинском киселином (ДНК).
Следеће године, сто четрдесет биолога из седамнаест земаља света састало се уАсиломару (Калифорнија) како би размотрили опасности ових експеримената на околину и здравље. Победио је финансијски интерес...
Неколико биолога и еколога су, годинама, изражавали своју забринутост у вези са новом технологијом. Такво становиште, неретко их је коштало каријере. Прича о Арпаду Пуцтаиу месецима је пунила насловне стране европских новина.
Откривши нестабилност ГМ хране и могућност оштећења имуног система, мозга, јетре, тестиса, желуца и црева и потенцијалну канцерогеност препоручио је темељније испитивање ГМ хране пре тржишног пласмана. Након 35 година рада у Институту Ровет (Абердин, Шкотска), изненада је суспендован уз вишемесечну забрану јавног говора! Према неким наводима Бил Клинтон је у телефонском разговору са Тонијем Блером затражио суспензију овог научника и затварање даљих истраживања.
За разлику од Америке, у којој је владала потпуна медијска блокада по свим контроверзним питањима у вези са ГМО и чији су грађани тек 1999. године, када је случај Стар Линк кукуруза изазвао прекид извоза и масовни повраћај извезене хране, сазнали да свакодневно једу ГМ храну, прича о А. Пуцтаиу пала је на плодно тле у Великој Британији. Британска јавност је већ била уздрмана због болести лудих крава која је проузроковала смрт неколико људи, упркос ранијим уверавањима владе да опасност не постоји.
Медији су подивљали. У трећој седмици фебруара 1999. године написано је више од 19.000 новинских чланака о ГМО. У априлу исте године британска прехрамбена индустрија је попустила под притиском потрошача. Унилевер, највећи произвођач хране у Енглеској је најавио како ће уклонити ГМ састојке из својих производа који се продају широм Европе, Нестле је исту ствар објавио следеће седмице, као и велики ланци супермаркета Теско Сејнсбери,Сејфвеј и Самерфилд.
И Мекдоналд и Бургеркинг су најавили повлачење ГМ соје и кукуруза из својих намирница у европским трговинама. На крају у ГМО табору није остала ниједна велика малопродајна компанија и све оне које су прешле у други табор су потрошиле милионе долара на попуњавање залиха са генетички немодификованим кукурузом, сојом и њиховим дериватима. ЕУ усвојила је закон којим се захтева да се сва храна која садржи више од 1 одсто ГМ састојака обележава. Већина европских произвођача елиминисала је ГМ састојке како би избегла означавање производа. Од 2003. дозвољени проценат ГМ састојака, одобрених за употребу у ЕУ смањен је на 0.9 одсто.
Ни мишеви неће ГМО кукуруз
Каква би требало да буду истраживања процене сигурности трансгене хране? Свеобухватна. Истраживачи би требало да идентификују тип и количину свих беланчевина пре и након модификације; требало би да анализирају присуство додатих молекула на новој беланчевини на свим деловима биљке и у свим фазама раста; да упореде облик додате беланчевине у ГМ биљци са природним обликом; требало би да провере целу структуру ДНК како би утврдили да ли је процес уметања гена променио неки низ; требало би да установе евентуално присуство нових вируса, анализирају алергеност, токсичност, отпорност на антибиотике, спроведу нутриционистичка истраживања итд. Идентификација могућих опасности од намернододатог страног гена, а посебно не од фрагмената гена или прераспоређене ДНК, није темељно спроведена ни у једном истраживању. С обзиром на то да анализе опасности нису ваљано спроведене, можда се у доношењу закључака треба ослонити на мудрост крава, веверица, јелена и мишева.
Х. Влиџер, фармер из Ајове, је након жетве кукуруза једну страну јасли дугу девет метара напунио ГМ-ом, а другу конвенционалним кукурузом. Када је двадесет пет крава пустио у обор, све су се скупиле на страну јасли у којој се налазио природни кукуруз. Када га више није било, мало су грицнуле ГМ кукуруз, али су се брзо предомислиле и отишле. Сличан експеримент, са сличним резултатима спроведен је и на веверицама. Писац С. Спринкел је описао крдо од четрдесетак јелена који су се хранили на пољу еколошке соје, али нису ни окусили ГМ соју која им је, такође, била доступна. Позната је његова изјава: " Чак ће и мишеви кренути даље ако нађу алтернативу овим усевима". Неки норвешки фармер је потврдио истинитост ове изјаве, јер је у амбару препуном мишева оставио две хрпе кукуруза, једну са природним, другу са ГМ кукурузом. Као и у претходним причама, ГМ храна остала је нетакнута.
На састанку Биотехнолошког удружења Минесота, човек подиже јаркоцрвени парадајз пречника око 6 центиметара, показује га публици и каже: „Овај парадајз је убран пре седам дана". Пажњу пет стотина учесника привукао је показујући идентичан парадајз уз речи: „Овај парадајз је убран пре 30 дана". Човек је наставио. „Овај парадајз је убран пре 90 дана"; „Овај парадајз је убран пре 150 дана".
Положио је на сто плодове парадајза. Сви су били свежи, црвени и зрели. Сви су имали нове гене у својој ДНК како би изгледали свеже. Говорник је застао допустивши присутнима да се диве бесмртном парадајзу. Након одређеног времена устао је човек шездесетих година који је прекинуо дуги мук: „Као биохемичар, имам проблем. Ако парадајз није иструлео, нити пропао за 150 дана, шта сте учинили са хранљивом вредношћу?" Био је то Б. Лашмет, који се бавио изучавањем унапређења продуктивности пољопривредне производње, нутриционизмом и екологијом земљишта. Парадајз од 150 дана није одговарао његовој дефиницији унапређивања. Говорник није одговорио. Двојица младића из првог реда су устала, пришла му и тихим гласом га замолила да им се придружи ван сале...
Њих тројица су изашла ван, затворила врата за собом и онда је један од младића рекао: „Нас не занима хранљива вредност. Занима нас само хоће ли домаћица купити парадајз 180 дана након бербе".
Б. Лашмет се наљутио, и то им је рекао. Објаснио им је да су, уколико парадајз не труне, морали учинити нешто са шећером и ензимима. Младићи су били љубазни и допустили су му да говори неко време, вероватно задовољни што бес искаљује на њима, а не у конференцијској сали. На вечери Б. Лашмет и његова супруга вечерали су потпуно сами. „Помислили бисте да сам губав", рекао је, „људи би нам пришли, погледали нас и удаљили се". Свестан да је у мањини, напустио је Биотехнолошко удружење и с тугом и бесом посматрао како се ГМ усеви шире.
Амерички генетичари и експерименти Трећег Рајха
Манипулација глобалним поседима почела је у XVI веку у Енглеској, у време династије Тјудора доношењем закона којим општинско земљиште постаје приватно власништво (у историји познато као „овце су појеле људе"). Данас је скоро свака стопа наше планете, осим Антарктика, који је делимично сачуван као неискористива заједничка својина, у приватном комерцијалном власништву, или под контролом влада.
Приватизација и патентирање генетичких ресурса, односно јавних добара представља завршетак полувековне историје комерцијализације и нестајање последње границе природног света. Велике силе и међународне организације одобриле су патентирање вештачки конструисаних гена, организама и процеса. У суштини патентирања лежи питање да ли су створени гени, ћелије, ткива и органи заиста људски изуми или само открића природе која су људи модификовали? Да би се квалификовао патентирани изум, проналазач мора доказати да је откриће ново, до тада невиђено и да је корисно, односно да служи одређеној сврси. Чак иако је нешто ново, невиђено и корисно, не може се прогласити изумом и заштити патентом ако је откриће природе. Због тога ни хемијски елементи, када су откривени, нису могли бити патентирани.
Ниједан молекуларни биолог никада није створио ген, ћелију, ткиво, орган или организам де ново. Ипак, патентни заводи признали су велики број патената добијених новом технологијом, а први признати патент односио се на сисара, ГМ миша, који у себи садржи људске гене са предиспозицијом за рак, те се тај „онкомиш" продаје као истраживачки модел за проучавање рака. Патенти су обично широког спектра, те дају компанијама власт и контролу над свим што се узгаја на фармама и у баштама. Патентирање је створило атмосферу снажне конкуренције између хемијских, фармацеутских, пољопривредних и биотехнолошких компанија.
Казне за повреде патената и крађа пословних тајни најчешћи су разлози међусобних сукоба компанија, а разрешење сукоба се обично одиграва на суду.
Најважнија пољопривредна биотехнолошка компанија, Монсанто, годишње издваја 10 милиона УСД из свог буџета за надзор фармера и суђења са њима. Најпознатија парница Монсанто против Шмајсера окончана је 2008. године након осмогодишњег суђења. Према Монсанту П. Шмајсер произвођач уљане репице из Бруна, Саскетчеван (Канада) је 1997. године на својим парцелама открио ГМ уљану репицу, намерно сачувао семе и засејао наредне године на површини од око 400 хектара, те је тиме повредио патентно право. Касније је компанија признала да је ненамерно кретање гена могући извор иницијалне појаве ГМ семена на његовим парцелама, а суд је је у финалној пресуди, донетој 19. марта 2008, пресудио у корист фармера, наложивши Монсанту да плати трошкове чишћења парцела контаминираних ГМ семеном.
Немали број војних аналитичара верује у то да се генетичка револуција не може задржати ван дохвата војних планера. Као оружје масовног разарања, генетичко оружје је попут нуклеарног, а може се произвести уз знатно ниже трошкове, што га чини идеалним оружјем будућности. Новом технологијом могу се програмирати гени заразних микроорганизама тако да се повећа њихова резистентност на антибиотике, вирулентност или стабилност у околини; могу се уметнути гени убице у безопасне микроорганизме, чиме би се добили биолошки агенси које тело препознаје као безопасне те им не пружа отпор; могуће је уметнути гене који утичу на расположење, понашање, телесну температуру итд.
Другим речима, може се добити оружје за различите војне сврхе, од тероризма и противодбрамбених операција до широких ратних дејстава усмерених на читаве народе. Истраживања људских гена и генске терапије оживљавају врло реалну могућност да се, по први пут у историји, наново створе генетичке шифре људске врсте и да се почне преусмеравати ток будуће биолошке еволуције на Земљи. Могућност стварања новог еугеничког човека више није сан лудих политичких демагога него потрошачка опција у блиској будућности и веома уносно комерцијално тржиште.
Еугеничари верују да су крвне везе и наслеђе далеко важнији у обликовању људског понашања и у одређивању статуса различитих етничких и расних групација од економских, друштвених или културних одредница. Нацистички настројени Немци су корене идеологије пронашли у еугенички настројеној Америци. Још је Теодор Рузвелт, 26. председник САД, говорио о стерилизацији криминалаца и ментално оштећених људи и о његовој жељи да онемогући одрастања кривих људи итд. Од почетка прошлог века до велике депресије, еугенику је прихватила већина америчке интелектуалне елите, као лек за све привредне неједнакости и друштвена зла.
Иако је, формално, еугенички покрет у САД доживео крах, до краја тридесетих година прошлог века Генетичко друштво Америке је на својим састанцима расправљало о томе да ли формално осудити еугеничку политику Трећег Рајха. За такву одлуку никада није било довољно гласова.
"Достигнућа данашњице"
Маштања о изолованим, мрачним лабораторијама у којима седе разбарушени научници док стварају получовека-полумајмуна, замењена су стварношћу светлих кабинета моћних влада, фирмираним оделима брокера и службеника индустрије односа са јавношћу, научницима који нам нуде нове организме и храну и обећавају да ћемо бити здрави, сити и богати.
Изнајмљивање или позајмљивање јајних ћелија или материце жене или женке и уметање у сродни или несродни организам, контрацепцијски кукуруз, пребацивање гена из животиње у биљку, човека или микроорганизама и обрнуто, производња људских органа, клонирање ембриона мртвих људи, самоубилачко семе и хирургија гена, само су нека од достигнућа данашњице.
Хране има, али какве...
Оправдавајући милијарде утрошених долара, велику количину енергије и времена на борбу са противницима, мултинационалне компаније нам лицемерно сервирају мит према којем проблем глади у свету може решити само њихова нова, трансгена храна. Тиме свесно уводе у заблуду хиљаде и хиљаде грађана света, који можда не знају да се у свету производи сувишак хране, али не постоји политичка воља да се реше проблеми њене дистрибуције и доступности!
2013 World Hunger and Poverty Facts and Statistics
(Глад у свету - Чињенице и статистика сиромаштва)
II
Патентирање живота
Фундамент развоја мултинационалних компанија је поверење инвеститора, јер њихову тржишну вредност, осим имовине коју поседују, детерминише и вредност акција на берзи, која се често мења зависно од субјективних процена и емоција.
Примера ради, након обелодањивања афере лажног приказивања ефикасности лекова (у експерименталној фази): Маримастата, против рака и Закутекса против панкреатитиса, вредност британске биотехнолошке корпорације Бајотек опала је са две милијарде фунти на свега 330 милиона фунти. Улагања инвеститора зависе од очекивања и потенцијалне зараде на будућем тржишту.
Тако је од 1970. до 1997. године укупно уложено у биотехнолошка истраживања (не само ГИ) око 60 милијарди УСД, док су 2000. године улагања у биотехнологију достигла врхунских 38 милијарди УСД, стимулисано обећањем мапирања људског генома.
Само годину дана касније, када је постало јасно да ће протећи године док открића не допринесу лечењу људи, интересовање за биотехнологију почело је постепено да опада, а улагања су се смањила више од три пута, односно на 11 милијарди УСД!
Због тога компаније веома много улажу у односе са јавношћу...
Промоција општег благостања
Односи са јавношћу означавају невидљиве мере којима држава, или компанија придобија јавно мњење за преузимање одређених корака (било да је у питању вођење рата или увођење нове технологије), чиме се ствара спрега између психологије масе и корпоративних, односно политичких циљева.
Сваке године корпорације улажу милијарде УСД у индустрију односа са јавношћу, која их презентује у повољнијем светлу и диктира њихову стратегију у односу на државу, јавне институције и јавност у целини. Како односи са јавношћу налажу, брошуре, сајтови и јавне објаве корпорација одају утисак искрене заинтересованости за планету и опште благостање. Дау агро сајенс истиче да унапређење живота људи представља њихову најважнију мисију, Дипон креира одрживе солуције потребне за бољи, безбеднији и здравији живот људи, а Монсанто примењује иновације и технологију како би помогао фармерима да произведу здравију храну и квалитетнија крмива.
Индустрија односа са јавношћу, у складу са често употребљаваним терминима са јавних наступа „транспарентност", „демократија", „подела добити", „дијалог" и „поштовање", позива опозицију (друштвене организације и невладине организације) на дијалог.
Ови дијалози доприносе бољем разумевању проблема, изолацији „радикалних" противника, који се карактеришу као незаинтересовани и тешки за сарадњу, као и упознавању са аргументима противника и лакшем припремању адекватних реакција. Постоје бројне стратегије индустрије односа са јавношћу, које се користе у различите сврхе, у различитим околностима а најзначајније су: промена назива компаније, удруживање, ангажовање независних појединаца и институција, извињења и обећања.
Промена назива компанија, или удруживање користи се и да би се прикрила контроверзна прошлост данашњих најважнијих компанија произвођача ГМ хране.
Ове компаније су биле укључене у деловање против људског живота и озбиљне еколошке катастрофе. Тако су Монсанто, Циба-Гајги и Дау, производили дихлор-дифенил-трихлоретан (ДДТ) и друге екстремно штетне пестициде, дефолијанте и хемикалије као што су желатинозни газолин, полихлоровани бифенил, агент оранџ. Фарбен-Хехст, БАСФ, Бајер, Агфа су производили гасне отрове и присиљавали логораше Аушвица (83.000 логораша) на рад!
Преживели логораши се још увек парниче са компанијом ИГ Фарбен. Јунион карбид корпорејшн (која се вишегодишњим продајама и спајањима трансформисала у Дау и Авентис, односно Бајер) је одговорна за смрт неколико стотина и патње 140.000 људи. Трагедија се догодила након излагања метил-изоцианату 1986. године. Витамински картел Рон-пулен (сада Авентис), Рош и БАСФ су финансијским шпекулацијама оштетили америчко тржиште за 5-6, а светско за преко 20 милијарди УС долара. У име одштете ЕУ је у септембру 2001. године, Рош исплатио 462, БАСФ296, а Рон-пулен пет милиона евра.
Убијају и плаћају одштету
Један од историјски најгорих случајева корпоративног нехата, СМОН трагедију изазвала је Циба-Гајги. Назив СМОН описује синдром (поремећај вида и парализа стопала и ногу) који изазива употреба Клиоквинола коришћеног у Јапану од 1953. године у лечењу абдоминалног бола и дизентерије.
Тек 1970. године када је оболело 10.000 Јапанаца, научници су повезали болест са употребом овог лека. Иако је Циба негирала повезаност доказано је да је са проблемом била упозната још 1953. године, а да је доказе о штетности лека имала 1962. године.
Преко 5.000 правника је било ангажовано у парници против ове компаније! На крају суђења Циба је исплатила жртвама 490 милиона УСД у име одштете. Тек 1985. године компанија је потпуно повукла овај лек са тржишта извињавајући се жртвама и њиховим породицама. Партнер Циба компаније, Сандоз, одговоран је за тешку еколошку катастрофу из 1986. године, односно изливање 8 тона живе и 30 тона екстремно штетних органофосфата у реку Рајну.
Први чувени инцидент са ГМО десио се 1989. године, када је јапанска корпорација Шова денко избацила на тржиште ГМ триптофан као додатак исхрани. Око 1.500 људи је хронично оболело, а 37 умрло! Компанија није дозволила контролу од стране независне комисије, а ГМ бактеријске културе су уништене.
Ко су пропоненти ГИ? Њихов одабир је једна од најважнијих стратегија индустрије односа са јавношћу.
Добар кандидат треба да буде познат у својој области (бар у својој земљи), уколико је партијски неангажован, пожељно је да буде у вези са индустријом или државним апаратом.
Најистакнутији научници заговорници биотехнологије су: Ц .С. Пракаш, директор Центра за биљна биотехнолошка истраживања и један од оснивач Егбајоворлд фондације и члан Саветодавног комитета за биотехнологију америчког Министарства пољопривреде; Н. Бурлаг, отац Зелене револуције, био је један од највећих заговорника биотехнологије у сиромашним земљама; П. Стот, са Станфорд универзитета, рецензент првог ГМ лека, бивши директор Сектора за биотехнологију Управе за храну и лекове САД; Д. Т. Ејври, директор Глобалног центра за питања исхране са Хадсон института итд...
У чланцима и излагањима често износе ставове против Кјото споразума (основни циљ Споразума је смањење емисије штетних гасова у атмосферу) и производње органске хране (хране у којој нема вештачки синтетизованих материја). Пропоненти ГИ сматрају да су конзументи органске хране изложени осам пута већем ризику од инфицирања смртно опасним сојем бактерије Escerichie coli (0157:Х7). Тај податак први пут је објављен у раду Д. Т. Ејврија, у часопису Америкен Аутлук.
Овај часопис издаје Хадсон институт, односно институт којим Д. Т. Ејври руководи. Аутор се у раду позива на податке америчког Центра за контролу болести. Као узрок опасности наводи ђубрива животињског порекла, која су резервоар опасних бактерија, а масовно се користе у органској производњи. Према речима М. Кохена, истраживача из америчког Центра за контролу болести, Центар никада није спровео такво истраживање.
Од 1982. године овај сој бактерије углавном је откриван у говеђем месу. Осим тога, према правилима органске пољопривреде ђубрива животињског порекла морају да буду добро компостирана и морају да се употребе најмање 120 дана пре бербе плодова, чиме се могућност појаве бактерије Escerichie Coli максимално редукује.
Компаније некада прибегавају извињењима и обећањима. Након изјаве Р. Шапира извршног шефа Монсанто компаније, 1999. године да су вероватни узроци отпора јавности према ГМО агресивне кампање које иритирају масе, Монсанто је обећао да неће комерцијализовати Терминатор семена, да ће поштовати туђе ставове, да ће своја истраживања делити са универзитетима, да ће поштовати законе САД и да ће пласирати само производе одобрене од надлежних институција САД, Европе и Јапана.
Слично је обећао и Дипон. Биотехнолошке корпорације у кризним ситуацијама користе услуге компанија из сектора Односа са јавношћу, специјализованих за кризни менаџмент, између осталих Басн-Мастелер компаније, која је у власништву Вајр&Плестик продактс (најмоћније компаније из области односа са јавношћу). Дајрект импакт компанија, пословница Басн-мастелер компаније, представља нетрадиционалну „трећу ногу стола за лобирање" (друге две су: традиционални Односи са јавношћу и традиционално лобирање), значи не лобира Конгрес директно, те јавност нема увид у њихове активности и трошкове а специјализована је за „народне односе са јавношћу".
„Народни Односи са јавношћу" фокусирани су на одређене групе становништва, чланове цркве, синдиката или пензионере. Користио их је Монсанто деведесетих година минулог века за проналажање Њујорчана расположених да говоре позитивно о ГМ хормону раста крава.
Кампање се користе и у едукативне сврхе. У септембру 1999. године,Новартис је промовисао кампању намењену студентима и професорима, у склопу које је обезбедио донацију у износу од 150.000 УС долара за оснивање студентског часописа Јор Ворлд: Биотехнолоџи Енд Ју, који говори о потенцијалима биотехнологије у очувању здравља људи и животне средине.
Остали спонзори овог часописа су били: Организација биотехнолошке индустрије,Амген, Авентис, Биоген, Савет за биотехнолошку информисаност, Џинзим, Мерк, Монсанто, Новартис, Биотехнолошка организација Пенсилваније, Фајзер, Скотиш ентерпрајз и амерички Центар за трговину и енергију.
Новартис је такође, обезбедио 300.000 УС долара за изложбу под називом„Од фарме до тањира" у Музеју науке и индустрије у Чикагу, којег годишње посети око два милиона људи, укључујући 400.000 деце школског узраста, као и 25.000 УС долара за оснивање Биотехнолошког едукативног центра при Универзитету у Ајови. Од осталих примера, коришћења пропагандних кампања, значајно је поменути Монсанто донацију, 1999. године, за изложбу „Лепа наука" Волт Дизни.
Богаташи улажу у експлоатацију сиромашних
Да би се разумела важност улагања приватног сектора у пољопривредну биотехнологију, довољно је само упоредити њихов годишњи буџет за истраживања и развој са буџетом за истраживања којим располажу земље у развоју.
Приватни сектор, укључујући и мале биотехнолошке компаније уложио је у пољопривредну биотехнологију 1996. године 1,5 милијарди УС долара, а две године касније, главне „лифе сциенце" компаније су инвестирале у исту намену 2,6 милијарди УС долара највећих мултинационалних компанија 2001. године је уложило у истраживања и развој скоро три милијарде УСД, а Консултативна група за међународна истраживања у пољопривреди, највећи међународни представник јавног сектора десет пута мање.
Највећи пољопривредни истраживачки програми јавног сектора у Бразилу, Кини, Индији, појединачно располажу буџетом, за ову намену, мањим од пола милијарде долара. Приватни сектор је фокусирао инвестиције на индустријске земље и на свега неколико земаља у развоју. Сматра се да су годишња улагања овог сектора у индустријске земље између 1 и 1,5 милијарде УС долара. Укупна улагања приватних компанија у земље у развоју нису позната, али су без сумње мања од улагања јавног сектора у овим земљама. Само мали део средстава за истраживање и развој, приватни сектор директно улаже у земље у развоју. Углавном то чини преко глобалних „лифе сциенце" компанија које се спајају или удружују са локалним семенским компанијама.
Јавни сектор финансира око 90 одсто укупних пољопривредних истраживања земаља у развоју и око 50 одсто истраживања индустријских земаља. Годишње улаже између 900 милиона и једну милијарду УС долара, или 16 одсто буџета, за истраживања и развој индустријских земаља. Јавне организације и универзитети индустријских земаља спроводе значајан део биотехнолошких истраживања која су само малим делом окренута решавању проблема земаља у развоју.
Већина њихових инструмената и производа може бити корисна и за земље у развоју, али оне имају ограничени приступ због јаке тежње ових организација да заштите и продају интелектуалну својину, као и због повећаног броја савеза између ових организација и приватног сектора, чиме се губе традиционалне разлике између приватног и јавног сектора.
Укупна улагања јавног сектора у истраживања земаља у развоју износе 18 до 25 одсто улагања у индустријске земље и крећу се од 165 до 250 милиона УСД. С обзиром на то да постоје велике разлике у развијености капацитета за биотехнолошка истраживања и развој, ове земље се према развијености Националног пољопривредног истраживачког система деле на три групе:
Вештачка будућност
Приватни сектор је ретко и скромно инвестирао у биљна истраживања шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, посебно у земљама у развоју којима је недостајао ефикасан механизам заштите интелектуалне својине. Тадашњи продукти истраживања су били јавна добра са нетакмичарским и неискључивим карактером, односно добра која доносе корист друштву независно од прихода ствараоца. Семенска индустрија се средином осамдесетих година, захваљујући економској исплативости хибрида странооплодних врста (нпр. кукуруза), активирала у земљама у развоју, прво преко мултинационалних компанија из развијених земаља, а потом и преко националних компанија када су формиране. Даљи стимуланс за улагања приватног сектора у пољопривредна истраживања дале су САД и друге индустријске земље одобравањем патентирања вештачки конструисаних гена и ГМ биљака.
Према подацима америчког Министарства за пољопривреду из 2004. године, у власништву компанија у различитим државама света налази се 7.368 биотехнолошких патената, у власништву универзитета и непрофитних организација 2.765, а у државном свега 789. САД су лидер у све три поменуте категорије, имају 62 одсто патената у власништву компанија, 85 одсто у власништву универзитета и непрофитних организација и 53 одсто у државном власништву, док Велика Британија, база биотехнологије у ЕУ, има 4 одсто патената у власништву компанија, 1,4 одсто у власништву универзитета и непрофитних организација, а 6,3 одсто у државном власништву у односу на укупан број патената.
Десет компанија контролише 44 одсто од укупног броја биотехнолошких патената у власништву компанија, а лидер по броју патената, Монсанто 9,1 одсто.
Лаж, одвратна лаж, и пропаганда
Успешно освајање тржишта мултинационалне компаније произвођачи ГМ хране дугују индустрији односа са јавношћу, блиским односима са државним апаратом САД, великим улагањима у истраживања и развој, међународној заједници која је одобрила патентирање вештачки конструисаних гена и ГМ биљака, међународним организацијама, пре свега Светској трговинској организацији, фондацијама, неким научницима и научним установама, као и систему подршке у виду организација директних промотера биотехнологије.
Вунена времена "Гвоздене леди Тачер"
Приватни сектор је временом не само преузео примат у пољопривредним биотехнолошким истраживањима, него је циљно уништио углед јавних институција која су та истраживања раније радила. Класичан пример је судбина Плант бридинг Института из Кембриџа. Овај институт је био стуб британске пољопривредне науке и империјалне пољопривредне политике.Маргарет Тачер, бивши премијер Уједињеног Краљевства га је, 1987. године, продала Институт Унилевер компанији. Иза ове куповине је стајала нафтна компанија Шел оил. У часопису Њу сајенс од 27. новембра 1986, тадашњи директор Шел никерсонс сидса, Д. Ганери овако објашњава везу између нафте и семена: „...Нафта је хемикалија, и пестициди су хемикалије, а капацитети потребни за стварање пестицида не разликују се битно од капацитета потребних за развој семена". Као резултат ове продаје, научни део института је (знатно смањен, пресељен у Норвич) наставио да се финансира из државног буџета, а семенарски део је припао компанији.
The Showa Denko Tryptophan disaster reevaluated: Conclusion - genetic engineering was the cause of death to 37 persons
(Генетски инжењеринг је узрок смрти за 37 лица)
III
Има ли спаса здравој исхрани?
Генска револуција је несумњиво најбрже усвојена биљна технологија у модерној историји људског рода. Укупне површине под ГМ културама у свету, у протеклих петнаест година увећане су за око 87 пута.
Импресивном дифузијом ГМ биљке (148 милиона хектара, 2010) су окупирале значајних 10 одсто укупних обрадивих површина на планети Земљи. Комерцијална производња ових биљака је заступљена на свим континентима, али је ареал њихове распрострањености различит по различитим државама света.
Тренутно се у САД производи: ГМ кукуруз, соја, памук, уљана репица, шећерна репа, луцерка, папаја и бундева; у Бразилу: соја, кукуруз и памук; у Индији памук; у Аргентини: соја, кукуруз и памук; у Јужној Африци: соја, кукуруз и памук; у Канади: уљана репица, кукуруз, соја и шећерна репа; у Кини: памук,папаја, топола, парадајз и паприка бабура; у Парагвају соја; у Пакистану памук;у Уругвају: соја и кукуруз; у Боливији соја; у Аустралији памук и уљана репица; на Филипинима кукуруз; у Мјанмару памук; у Буркина Фасо памук; у Шпанији кукуруз; у Мексику памук и соја; у Колумбији памук; у Чилеу: кукуруз, соја и уљана репица; у Хондурасу кукуруз; у Португалу кукуруз; у Чешкој кукуруз и кромпир; у Пољској кукуруз; у Египту кукуруз; у Словачкој кукуруз; у Костарики памук и соја; у Румунији кукуруз; у Шведској кромпир, а у Немачкој кромпир.
Већ у другој години узгоја површине под ГМ културама увећане су скоро 5,5пута у односу на прву. У трећој години, у односу на другу, пораст је износио 150 одсто, четвртој у односу на трећу око 40 одсто. У петој, преломној години гајења (2000. година) забележен је пораст од свега 10 одсто, узрокован увођењем мораторијума ЕУ на увоз трансгених биљака, који се одразио на сетвене планове америчких фармера. Након тога, у следећим годинама забележен је тренд раста од 19 одсто, 11 одсто, 15 одсто, 20 одсто, 11 одсто, 13 одсто и 12 одсто у 2007. години у односу на 2006. годину. Најнижа стопа раста забележена је у 2008 (9,3 одсто), 2009. години (7,2 одсто) и 2010 (10,4 одсто) највероватније због рекордно високе цене ГМ семена и технолошких такси.
Улога Светске трговинске организације у ширењу нове хране
Светска трговинска организација је често инструмент претње у константној тензији између САД и ЕУ, која је кулминирала јуна 1999. године, увођењем мораторијума на трансгене биљке, односно забраном увоза свих америчких ГМ производа (семе, намирнице, храна за стоку) у ЕУ. У мају 2003. САД су уз подршку Аргентине, Канаде, Египта, Аустралије, Новог Зеланда, Мексика, Чилеа, Колумбије, Ел Салвадора, Хондураса, Перуа и Уругваја, тужиле Европу овој трговинској организацији.
Светска трговинска организација, након више одлагања, фебруара 2006. године донела прелиминарну одлуку, да је ЕУ нарушила међународна трговинска правила, да је мораторијум нанео штету извозу из САД, Канаде и Аргентине и да је забрана нелегална и незаснована на научним доказима. Такође је утврђено да су шест чланица Уније: Француска, Немачка, Аустрија, Италија, Луксембург и Грчка прекршиле прописе увођењем забрана. Пресуда се односи само на период од јуна 1999. године до августа 2003. године, јер је Брисел поново одобрио увоз ГМО у мају 2004. године.
Покушај забране увоза ГМ хране од стране Шри Ланке, 2001. године, је пропао, након захтева Светске трговинске организације о одлагању примене забране на 60 дана (уз образложење да је потребан одређени период за усклађивање) и претњи САД да ће употребити механизме ове организације. Сличан покушај Хрватске 2001. године изазвао је идентичну реакцију САД.
Боливија, која је усвојила резолуцију о забрани ГМО, у јануару 2001. године је била присиљена да опозове законе због притиска Аргентине и биотехнолошких компанија. Као једна од важних промена о којој се говорило 2001. године, када се Кина укључила у Светску трговинску организацију, била је да ће тржиште ове државе постати много отвореније и конкурентније, те да ће се повећати увоз трансгене технологије и њених производа.
Усвајање Општег споразума о трговини услугама, 1995. године, је олакшало сарадњу индустрије и универзитета. Индустрија финансира одређена истраживања универзитета и научних институција, а заузврат користи већ постојећу инфраструктурууниверзитета и добија интелектуални капитал и репутацију. Један од кључних разлога најбржег раста (20 одсто) „лајф сајенс" универзитетског сектора од 1995. до 2000. године је управо сарадња универзитета и мултинационалних компанија које су од 1970. године седмоструко увећале финансирања универзитета.
Тако је биотехнолошка истраживања на Универзитету у Вашингтону донирао Монсанто (23,5 милиона УСД); Бајер је спонзорисао истраживања Макс Планк Института; Хехст Општу болницу у Масачусетсу (70 милиона УСД).
Већином уговора се дефинише право компанија да прве виде резултате истраживања и евентуално спрече њихово објављивање уколико постоје услови за патентирање У фискалној 1999. години око 120 америчких универзитета је затражило 7.612 патената, а бруто приход од 641 милиона УСД су остварили преко лиценци датих индустрији.
Социолог В. Повел сматра да су блиске везе универзитета и индустрије главни разлог због којег америчке компаније сада доминирају биотехнолошким тржиштем.
Будући да у државном буџету има све мање новца за истраживања, све више научника у САД и Европи зависи од корпорацијских спонзора, а тиме и од корпорацијског прихватања њихових истраживања и резултата. Примера ради, врхунски британски истраживачки центри финансирају се 80-90 одсто из приватних фондова.
Други веома значајан споразум Светске трговинске организације, Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине, усвојен је на Уругвајској рунди преговора 1994. године. Споразум обавезује чланице Светске трговинске организације, на патентну заштиту биотехнолошких проналазака (производа или процеса) и заштиту биљних варијетета патентирањем или суи генерис системом, чиме је појачана национална заштита САД и других индустријских земаља.
Уклањању баријера слободној трговини и улагањима, доприноси и Трансатлантски бизнис дијалог. Трансатлантски бизнис дијалог промовише партнерство између друштвених и приватних фирми и покушава да хармонизује регулативе ЕУ и САД (узајамно признавање стандарда, квалификација, захтева за дозволе или методе тестирања и резултате тестирања).
На Самиту САД-ЕУ, у јуну 1999. усвојен је низ принципа који чине Рани механизам упозорења, у случају потенцијалних трговинских спорова.
Трансатлантски бизнис дијалог се противи деловању науке као трговинске баријере, иницијативама о заштити животне средине које су препрека слободној трговини и обележавању које утиче на слободно кретање роба и услуга. Уколико биТрансатлантски бизнис дијалог успео у својим намерама ЕУ више не би могла да пружа отпор прихватању ГМ производа.
Националне политике у производњи трансгених биљних култура
Политика Сједињених Америчких Држава
Схвативши огромни потенцијал трансгене технологије, а желећи да задржи позицију светског предводника у пољопривреди, са првом применом ГИ на биљним културама, амерички државни апарат је подржао пољопривредне мултинационалне компаније. ГМ храна се пласира на тржиште САД без обележавања и одвајања од не-ГМ хране са минималним законодавним ограничењима. Осим тога, САД у складу са својом унутрашњом политиком производе много хране коју продају на страним тржиштима по нижим ценама или је испоручују у виду донација. Администрација Р. Регана у документу под називом „Координациони оквир за регулисање биотехнологије" је одлучила, да није потребно доносити посебне прописе за нове технологије (као што је ГИ) јер доприносе ширењу традиционалне селекције без појаве нових ризика, те је у склопу постојећих федералних закона: Закона о биљним болестима и штеточинама, Закона о храни, лековима и козметици и Закона о инсектицидима, фунгицидима и родентицидима, дефинисала поделу надлежности између три агенције: Министарства за пољопривреду, Управе за храну и лекове и Агенције за заштиту животне средине.
Министарству пољопривреде су припале две надлежности којима управља Служба за инспекцију здравља животиња и биљака.
Пошто је традиционална одговорност Службе за инспекцију здравља животиња и биљака, праћење и ширење интродукованих егзотичних биљака, животиња и њихових болести, нови ГМО су регулисани слично. У суштини, Служба за инспекцију здравља животиња и биљака је, прва агенција која разматра безбедност нове ГМ културе.
Уколико је нова ГМ култура намењена за исхрану људи или животиња, Управа за храну и лекове је одговорна за евалуацију здравствене безбедности хране. Агенција за заштиту животне средине чија је одговорност прописивање дозвољеног нивоа пестицида, задужена је и за регулисање Бт-токсина-природних пестицида које производе захваљујући унетом гену, ГМ биљке отпорне на инсекте.
Исту политику подршке, не желећи да законима успоре развој биотехнологије или пошаљу Вол стриту погрешну поруку наставили су кабинети Џ. Буша (сениора), Џ. Буша (јуниора), и Б. Обаме.
Све нездраво, а нико болестан
Блиски односи биотехнолошке индустрије и државног апарата САД одржавају сена званичном нивоу, преко представника компанија и америчке администрације. Тако је А. Венеман, која је била члан Управног одбора најважније пољопривредне биотехнолошке компаније Монсанто филијале Калџин Инк, позната као велики промотер биотехнологије, постављена за секретара пољопривреде у кабинету Г. Буша (јуниора). В. Д. Ракелшаус након обављања функције главног администратора Агенције за заштиту животне средине, је постао члан Управног одбора Монсанто компаније; Л. Фишер, бивши асистент администратор Агенције за заштиту животне средине, је била један од потпредседника компаније Монсанто; М. Милер је са места супервизора Монсанто хемијске лабораторије, постављена за заменика директора огранка Управе за храну и лекове.
Сличних примера има и у најновијој историји. Иако је било дискретних наговештаја у предизборној кампањи Б. Обаме да ће изменити законе о безбедности хране и евентуално обележити ГМ храну, све наде су окончане избором М. Тејлора, лобисте Монсанта на функцију вишег саветника за безбедност хране у Управи за храну и лекове и Т. Вилсака, директора Монсанта за првог човека Министарства пољопривреде.
Државни апарат САД промовише у својој држави и у иностранству ГМ храну саједнаким ентузијазмом. Аргументи које користе у међународним преговорима како би друге државе стекле поверење у ГМ усеве и храну, тиме и у америчко законодавство, јесу:
1) ГМ усеви и храна су дозвољени у САД јер је ригорозним тестовима утврђено да не угрожавају здравље људи и животну средину;
2) Јавност САД верује у свој законодавни систем и задовољна је због конзумације ГМ хране;
3) Американци годинама једу ГМ храну и нико се није разболео или умро од ње.
Уколико селекционери (и/или фирме) донесу одлуку о пласирању нове сорте на тржиште, после пољских тестирања у којима се оцењују агрономске и квалитативне особине, подносе молбу Служби за инспекцију здравља животиња и биљака за тзв. дерегулацију.
Дерегулација значи, да што се тиче надлежности Службе, ГМ варијетет ће се третирати једнако као и конвенционални, односно будући узгој, извоз или међудржавно кретање неће захтевати нотификацију или дозволу за увођење.
Дерегулација је први важан корак у процесу евентуалног пласмана на тржиште нових ГМО у САД, јер комерцијализацију мора да одобри и Управа за храну и лекове (уколико је намењен за исхрану људи или животиња) и Агенција за заштиту животне средине (уколико производ садржи пестициде). У молби за дерегулацију морају да се наведу сви неопходни подаци за процену потенцијалних последица на околину и ризика од биљних болести и штеточина.
На основу достављених података, Министарство пољопривреде разматра биологију и генетику биљке, природу и порекло коришћеног генетског материјала, могуће ефекте на друге пољопривредне производе и организме у животној средини, као и извештај о извршеном пољском огледу.
Америка гаји само ГМ кукуруз
Зависно од специфичности биљке процењују се потенцијалне последице као што су: потенцијал за појаву биљних болести и штеточина, осетљивост на болести и штеточине, експресија производа гена, нових ензима, промена метаболизма биљке, закоровљеност, могућност укрштања са компатибилним биљкама, мере култивације, последице на нециљне организме (укључујући људе), последице на друге пољопривредне производе и потенцијал за трансфер гена на друге врсте организама.
Молбу и своју процену Министарство објављује у Федералном регистру за коментаре јавности. Након разматрања тих коментара доноси се коначна одлука.
Уколико је молба позитивно оцењена значи да, Министарство пољопривреде гарантује да: нова трансгена биљка не испољава патогене особине, неће постати коров или не-ГМ биљка, неће повећати закоровљеност било које друге биљке са којом је сексуално компатибилна и да неће нанети штету пољопривредним производима и корисним организмима.
По Закону о храни, лековима и козметици легалну одговорност за здравствену безбедност прехрамбених производа или адитива сноси у потпуности стваралац хране, а Управа за храну и лекове је овлашћена, углавном, за надзор здравствене безбедности хране већ пласиране на тржиште и обележавање прехрамбених производа (у одређеним случајевима).
Управа за храну и лекове се у процени безбедности хране примарно ослања на два дела овог закона: Правило о кварењу и Правило о адитивима у храни. У склопу Правила о кварењу, Управа има посттржишно овлашћење да храну ризичну по здравље уклони са тржишта или да санкционише субјекта који је пласирао.
Правило о адитивима у храни дефинише да су све супстанце намерно додате храни адитиви, осим ако нису изузете јер су „генерално препознате као безбедне" или су пестициди (надлежност Агенције за заштиту животне средине). „Генерално препознате као безбедне" супстанце су најчешће: воће, поврће и житарица које се већ дуго користе у исхрани, док се као адитиви третирају супстанце које имају ретке, неуобичајене хемијске функције, непознату токсичност или представљају нову главну прехрамбену компоненту хране, што до сада није забележено у САД јер су супстанце које се ГИ додају у храну према њиховом мишљењу, добро познати протеини, масти и угљени хидрати, функционално веома слични протеинима, мастима и угљеним хидратима који се често и на безбедан начин конзумирају у исхрани и због тога се сматрају безбедним супстанцама.
У пракси, надзорна парадигма Управе за храну и лекове је „суштинска еквивалентност", што значи да садржај алергена, хранива или токсина нове ГМ хране мора бити у нормалном опсегу еквивалента, конвенционалне хране. Уколико је тако, Управа не регулише ГМ храну другачије од било које друге.
У супротном, уколико одреди да ГМ храна није еквивалентна са конвенционалним производом, обележава се или јој се забрањује пласман. Тренутно у САД, по налогу Управе, обележена су само 2 ГМО: уље од уљане репице са високим садржајем лауринске киселине и уље од соје са високим садржајем олеинске киселине.
Теоретски, сва храна која садржи састојке из било које од 12 ГМ биљних култура (соја, кукуруз, памук, репица, кромпир, бундева, папаја, парадајз, шећерна репа, пиринач, лан, цикорија) одобрених за комерцијалну производњу у САД, може бити ГМ јер нема одвајања ГМ од не-ГМ хране. Примера ради, пошто је одобрено неколико сорти ГМ кукуруза, сваки производ који садржи кукуруз: конзервирани кукуруз, кукурузни сируп, кукурузни скроб или кокице могу садржати ГМ. У пракси није тако јер многи одобрени варијетети никада нису пласирани на тржиште, или су били доступни само у кратком временском периоду, само на одређеним тржиштима.
Сматра се да ГМ кукуруз, соја, уљана репица и памук учествују скоро са 100 одсто у ГМ у америчкој храни. Сојини састојци (уље, брашно, лецитин и протеински екстракти), као и кукурузни састојци, су чест додатак прерађеној храни. Најмање је заступљен слатки кукуруз (3−5 одсто) па је вероватно да смрзнути слатки кукуруз и кукуруз кокичар нису ГМ. Детаљни преглед састојака који се екстрахују директно из соје и кукуруза (брашно, уље, итд.) или се стварају из њихових деривата (витамини из кукурузног шећера, и сл.) дат је у таб. 7. Већина ових састојака је високо прерађена или рафинисана, те није могуће одредити да ли су пореклом из ГМ или конвенционалних варијетета кукуруза и соје.
Ништа без корупције
На узорку од 500 научника који раде у истраживачким институтима у Великој Британији откривено је да је од њих 30 одсто спонзор тражио да промене закључке истраживања (о ГМО, прим. ред.), 17 одсто да би одговарали жељеном исходу странке, 10 одсто да би добили даље уговоре и 3 одсто да би спречили објављивање резултата.
Убијање донацијом
ГМ храна се пласира на тржиште САД без обележавања и одвајања од не-ГМ хране са минималним законодавним ограничењима. Осим тога, САД у складу са својом унутрашњом политиком производе много хране коју продају на страним тржиштима по нижим ценама или је испоручују у виду донација.
A Monsanto executive told The New York Times that the safety of genetically engineered foods was the government's problem, not the company's: “Monsanto should not have to vouchsafe the safety of biotech food," said Phil Angell, Monsanto's director of corporate communications. "Our interest is in selling as much of it as possible. Assuring its safety is the FDA's job.”
IV
Амерички експерименти у Србији
Граница Србије у више наврата је била порозна за улазак кријумчареног семена ГМ биљака. Извори релативно честе контаминације ГМО (први пут 1997. године у Сојапротеину из Бечеја, потом 1999. године на малој парцели у близини Новог Сада, 2000. године на пољима у Бачкој и Срему, 2001. године у околини Новог Сада на три парцеле укупне површине 5-7 хектара ...2005. године у Мачви на 370 хектара код 270 произвођача и на подручју Сурчина на 55 хектара ...2010. 200 хектара на подручју Оџака, село Ратково, 11 парцела у Мачви) су највероватније илегално унесено семе из Румуније и помоћ у храни. ГМО су у Савезној Републици Југославији (СРЈ) први пут добили публицитет 2001. године, када је након велике суше 2000. године која је изазвала недостатак сточне хране, због драстичног смањења приноса увезено 50.000 тона ГМ соје у оквиру програма америчке помоћи. Тада је југословенским властима речено да ће контаминација бити мања од 5 одсто. СРЈ је два пута одбила америчке донације (први пут Савезно министарство за пољопривреду а други пут Црна Гора) јер се пошиљка састојала од целих зрна соје и кукуруза.
Територија Косова и Метохије, која је у више наврата примила велике количине америчке помоћи у храни, сматра се озбиљним и неконтролисаним извором ГМО.
Ступањем на снагу новог закона о ГМО („Службени гласник РС", број 41/09 од 2. јуна 2009) престао је да важи Закон о ГМО („Службени лист СРЈ", број 21/01 и „Службени гласник РС", број 101/05). Нови закон прописује да ниједан модификован живи организам (МЖО), као ни производ од ГМО, не може да се стави у промет, односно гаји у комерцијалне сврхе на територији Републике Србије.
Тиме се забрањује увоз сојине сачме који је био дозвољен по старом закону. Новим законом се уређује поступак за издавање одобрења за употребу у затвореним системима и за намерно увођење у животну средину ГМО и производа од ГМО, услови за употребу у затвореним системима и за намерно увођење у животну средину ГМО, руковање, паковање и превоз ГМО и производа од ГМО, као и друга питања која су значајна за ГМО и производе од ГМО. ГМО се не сматрају пољопривредни производи биљног порекла који количински садрже до 0,9 одсто примеса ГМО и примеса пореклом од ГМО, као и семенски и репродуктивни материјал уколико количински садрже до 0,1 одсто примеса ГМО и примеса пореклом од ГМО.
Прописује се оснивање Стручног савета за биолошку сигурност који:
Стручни савет ради по принципу „случај по случај", а у свом раду се руководи подацима који су засновани на научним сазнањима и поштује принцип предострожности (камен темељац политике ЕУ). Законом су предвиђене новчане казне у износу од 500.000 до 3.000.000 РСД за правно, односно од 30.000 до 50.000 РСД за физичко лице које употребљава ГМО у затвореним системима или га намерно ставља у промет или гаји у комерцијалне сврхе, а није добило одобрење Министарства.
Слабост Закона је непостојање додатних одредби које прописују да дозвољена контаминација ГМ материјалом од 0,9 одсто (што је сагласно са европским прописима) мора бити ненамерна, као и да је дозвољена контаминација само са ГМО који имају позитивну процену ризика. Без ових ограничења, ипак остају отворена врата уласку нетестираних и потенцијално штетних ГМО у Србију.
И стари и нови закон дозвољава извођење огледа под контролом државе, па је мултинационална компанија Монсанто у сарадњи са националним истраживачким институцијама (Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад; Институт за кукуруз, Земун поље) у Србији од 2001. до 2009. године експериментисала са ГМ кукурузом.
Последња, једногодишња дозвола за спровођење експеримента издата је Монсанто компанији 2009. године. Од 2010. године ниједна страна компанија није укључена у биотехнолошка истраживања у Србији.
У Србији су акредитоване три лабораторије за детекцију присуства ГМО: Институт за ратарство и повртарство Нови Сад, СП Лабораторија Викторија групе и Ебајотек (лабораторија (Универзитет Едуконс).
Рестриктиван Закон изазвао је оштру реакцију САД и Светске трговинске организације, те има наговештаја о усвајању амандмана Закона којим ће се дозволити увоз и производња ГМО под контролом државе, у складу са Директивама ЕУ.
У последњих десет година Србија је променила већи број министара пољопривреде, који су имали различите ставове о питању безбедности ГМ хране. У складу са њиховим мишљењем мењала се и национална политика. У домаћим медијима је најчешће помињано име И. Дулић Марковић, као великог поборника биотехнологије. Однос тадашњег, српског Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде према биотехнологији, Американци су оценили позитивним, поздрављајући најављено поједностављење процедуре увоза сојине сачме и ослобађање увозника од административних такси.
Следеће године америчка Амбасада је изразила задовољство због одлуке српског Министарства да продужи дозволу за спровођење пољских огледа на РР НК 603 кукурузу, Монсанто компанији.
Депеша америчке Амбасаде из Београда, од 6. јула 2009, доступна на линку cablegatesearch.net даје сигнал да у Србији, ипак, постоје политичке странке и појединци који се залажу за флексибилни однос према трансгеној технологији.
Према садржају депеше, тадашњи министар економије, М. Динкић (Г17), је Американцима обећао да ће извршити притисак на Министарство пољопривреде да брзо сачини предлоге амандмана, којим ће се недавно усвојени закон изменити.
На крају се, између осталог, коментарише да су званичници Амбасаде САД забринути да С. Драгин, тадашњи министар пољопривреде, може да избегне усвајање измена закона о ГМО у блиској будућности како би придобио наклоност домаћих произвођача. Истовремено су изразили уверење да ће утицај М. Динкића онемогућити такво одуговлачење. У последњој реченици се закључује: „Наставићемо да вршимо притисак на све стране, са циљем брзог разрешења овог питања".
Следећа депеша, у вези са трансгеном технологијом у Србији, од 10. јануара 2010, добро илуструје механизме за освајање тржишта описане у претходним поглављима.
Наводи се да амбасада САД жели да искористи поменуте околности да би добила подршку јавног мњења Србије, те захтева средства за кампању, у износу од 19.060 УСД.
Према њиховом мишљењу, српска јавност нема чврсто формиран став о трансгеној технологији, те треба спровести едукативну кампању усмерену на: медије, владине службенике, потрошаче, фармере, прехрамбену индустрију, истраживаче, еколошке организације, пољопривредне школе и факултете, уз посебан осврт на градове у мање градове Србије, који су пољопривредни региони.
Према плану, Амбасада доводи два експерта који ће на семинарима, радионицама, радним групама, информисати публику о достигнућима трансгене технологије. Један експерт са академским, истраживачким звањем ће говорити о растућој тенденцији прихватања технологије широм света, о правилима Светске трговинске организације, као и о позитивном утицају трансгене технологије на здравље и животну средину.
Други експерт, вероватно представник фармерских или семенарских удружења, ће говорити о комерцијалним и практичним предностима технологије. На тај начин покриће и урбану и руралну циљну групу. Амбасада такође, предлаже и три презентације у средњим школама и факултетима. У депеши се наводи да је америчка амбасада и раније улагала средства у популаризацију трансгене технологије у Србији, али да су та средства углавном била усмерена на научну заједницу.
Политика Руске Федерације
Закони у вези са истраживањем, тестирањем и регистрацијом ГМ пољопривредних и прехрамбених производа важећи у Руској Федерацији до 2003. године, резултирали су регистровањем неколико ГМ усева за увоз и исхрану, али су административне и законодавне реформе после 2003. зауставиле процес регистрације ГМО.
Тренутно, у Русији нема ГМ биљних култура уведених у комерцијалну производњу. Увезена храна која садржи ГМО мора да буде регистрована уРоспотребнадзору (Федералном центру за заштиту људских права), а увезена сточна храна у Федералном ветеринарском и фитосанитарном центру. Анти-ГМО кампање су интензивиране током 2009. године, када су Белгородска област и Краснодарски крај, проглашене зонама слободним од ГМО.
Белгородска област и Краснодарски крај су главни пољопривредни производни региони Русије, те се на овај начин штити конвенционална домаћа семенска производња.
Руска академија наука - Центар за биоинжењеринг и Руска академија пољопривредних наука - Институт за пољопривредну биотехнологију, су два водећа биотехнолошка истраживачка центра, али фокус њиховог рада је развој препарата за контролу болести и штеточина, као и клонирање биљака.
ЕУ остаје примарно тржиште за извоз руских производа, те у многим сегментима Русија прати стандарде Европе, па и у обавезном обележавању ГМО. Формирање нове царинске уније, 1. јула 2010. између Русије, Белорусије и Казахстана изазвало је фрустрацију и конфузију код увозника, јер сви регистровани ГМО морају бити изнова регистровани до јануара 2012. године. Иако не постоји официјелна, постоји де фацто забрана култивације и пољских тестирања ГМО-а. Последњи оглед са трансгеним културама извео је Монсанто у периоду од 2000. до 2004. године.
Монсанто, Бајер кроп сајенс и Синџента су једине три компаније које имају регистроване ГМ усеве за увоз у Русију. Реч је о 17 ГМО (девет сорти кукуруза, четири соје, једна пиринча, једна шећерне репе, и четири сорте соје ) који могу да се увезу у Русију за употребу у храни и сточној храни.
Иако је, према мишљењу Американаца, однос Руске федерације према ГМО недоследан и променљив, јер са једне стране В. Путин и министар пољопривреде сматрају развој биотехнологије једним од главних циљева руске науке и подржавају иновације и корист које биотехнологија може донети пољопривреди, а са друге стране држава контролише увоз ГМ хране преко обавезног регистровања, сертификације и обележавања и издваја веома мала средства из буџета за ове намене, изгледа да ова држава заузима дефинитиван став о ГМО и види своју шансу за повећање конкурентности пољопривреде преузимањем лидерства у производњи органске хране. Одлука о изједначавању лимита за обележавање (0,9 одсто) са европским вероватно је донета, делимично, и због жеље Русије да извози органску храну у ЕУ. Русија има предуслове за производњу органске хране: велике расположиве обрадиве површине, подршку јавности (која је слично европској, углавном против ГМ хране), невладиних организација и локалних управа, а заштићена је од уласка ГМО преко помоћи у храни, јер је не прима, изузимајући повремене испоруке Светског програма за храну УН, Чеченији (углавном пшеница и пшенично брашно). На највећем тржишту Русије, Москви, органска храна је све више заступљена (највећи купци су најбогатији становници), а неколико великих произвођача рекламира своје производе као не-ГМО.
Тенденције у осталим деловима света
Вредност трговинске размене пољопривредним производима између САД и Индије достигла је 1,9 милијарди УСД, у односу 2 : 1, у корист Индије. Индија извози у САД: махагонијум, зачине, пиринач, етарска уља, прерађено воће и поврће, чајеве, биљна уља и друге оријенталне производе. Главни пољопривредни производи који се из САД увозе у Индију су: бадем, сојино уље, махунарке, памук и свеже воће. Рафинисано сојино уље пореклом из ГМ соје је једини ГМ производ дозвољен за увоз у Индију. Током 2009. године у ову земљу је увезено ГМ уље у вредности од 120 милиона УСД. Бт памук који учествује са 90 одсто у површинама под памуком у овој земљи је једини биотехнолошки усев одобрен за комерцијалну производњу. Захваљујући Бт памуку пољопривредна биотехнологија је трећа биотехнолошка грана ове државе по оствареним приходима (318 милиона УСД у 2009. години). Министарство за животну средину и шумарство је, у фебруару 2010, прогласило мораторијум на производњу ГМ плавог патлиџана.
Државне институције Индије не мешају се компанијама у одређивање цене семена, нити технолошке таксе. Индијски фармери генерално нису наклоњени употреби ГМ семена (осим Бт памука), јер се ослањају на сопствену конвенционалну производњу. Осим тога, извозници басмати пиринча и соје су забринути за извозна тржишта, нарочито тржиште ЕУ.
Анти-ГМО кампање су интензивиране последњих година. Традиционално, Индија је у Комисији за Кодекс алиментаријус заговорник обавезног обележавања ГМО.
Аргентина је 2009. године, након дванаест година проведених на другом по величини произвођачком месту биотехнолошких усева, заузела треће место, а Бразил је прешао са трећег места на друго. Скоро сва соја која се произведе у овој земљи је модификована, као и 97 одсто произведеног памука и 83 одсто кукуруза (од тога 31 одсто са комбинацијом више особина). Седамнаест сорти (једна соје, тринаест кукуруза и три памука) ГМО је одобрено за производњу и комерцијализацију.
Аргентина наставља улогу активног помагача САД у ширењу трансгене технологије. Стимулисање биотехнолошких истраживања и иновација је државни приоритет. Нема обележавања и одвајања не-ГМО од ГМО хране. Слабост биотехнолошке индустрије у овој држави је неадекватна заштита патентних права. Фармери су обавезни да плате таксу само прве године, за оригинално ГМ семе, а касније настављају производњу из сопственог семена. Према расположивим подацима, 20 одсто укупних површина под сојом је засејано семеном купљеним од регистрованих дилера, 30 одсто је сачувано семе из претходне године, а 50 одсто семена је селектовано и продато у нелегалним каналима.
Незадовољство мултинационалних компанија постојећим стањем најбоље илуструје пример Монсанто компаније, која последњих седам година прети да ће обуставити улагања у истраживања и продају ГМ соје и која није тражила ни дозволу за увођење у производњу нове генерације РР2 соје, са чијом производњом је почела ове године у Бразилу и Парагвају. Семенске компаније и организације фармера преговарају о изналажењу прихватљивог решења о плаћању ауторских права.
Остварена вредност пољопривредне размене САД и Бразила износила је 3,4 милијарде УСД у 2009. години. Бразил је у САД извезао робу у вредности од тримилијарде УСД, углавном: соју, памук, шећер, какао, кафу, смрзнути сок од поморанџе, говедину, пилетину, свињетину, дуван, кожу, воће и орахе, рибу и дрвне производе.
Често су САД и Бразил конкуренти на трећим тржиштима. Велико увећање површина под ГМ културама у Бразилу у последње две године (20 одсто) изазвано је издавањем великог броја одобрења за узгој ГМ кукуруза, као и повољним субвенционисаним кредитима за производњу. Од укупних површина модификовано је: под кукурузом 55 одсто (8 милиона хектара), под сојом 78 одсто (19 милиона хектара), под памуком 22 одсто (200.000 хектара). Валидно је одобрење за употребу у преради, храни или сточној храни за 21 ГМО (једанаест сорти кукуруза, шест памука и четири соје).
Мултинационалне компаније, Монсанто, Синџента и БАСФ потписале су споразум са огранком Министарства пољопривреде о сарадњи на развоју биотехнолошких усева, пре свега: соје, кукуруза и памука. Обавезно је обележавање хране и сточне хране која садржи више од 1 одсто ГМО.
У ширењу ГМО, САД уживају велику подршку у области јужне Азије од власти Пакистана, у области северне Африке и Блиског истока од Египта, а у западној Африци од Буркине Фасо. Први пут формално, прошле године, Пакистан је одобрио култивацију осам варијетета памука. Бт памук се гаји на 100 одсто површина под памуком, иако није патентиран, а дистрибуирале су га локалне јавне и приватне семенске компаније. Нема закона који ограничава увоз трансгених производа, нити отпора јавности и анти-ГМО кампања. Кинеске семенске биотехнолошке компаније су, прошле године, потписале уговоре са приватним и јавним компанијама о увозу ГМ семена, и тиме директно конкурисали америчким компанијама. Пакистан је важно извозно тржиште америчког памука, кукуруза и соје.
Иако је одобрена комерцијална производња само модификованог МОН кукуруза, Египат је велики потрошач трансгених производа од соје, кукуруза, сојине сачме и биљних уља увезених из САД и Аргентине. Министарство пољопривреде је велики поборник биотехнологије. Дозвољен је увоз оних трансгених производа који су одобрени за употребу у храни или сточној храни у земљи порекла. Нема прописа о обележавању ГМО. Око 125.000 хектара површина у Буркина Фасо је под Бт памуком, што чини највеће увођење ГМО у производњу на афричком континенту. Комерцијализација је остварена сарадњом локалних компанија и Монсанто компаније.
Значајно је поменути да је 2010, Мексико, колевка кукуруза, укинуо једанаестогодишњи мораторијум на пољске огледе са ГМ кукурузом, што може представљати значајну претњу биолошкој разноврсности и аутохтоним сортама кукуруза.
Рачуни се гоје од соје
У Србији се немодификована соја производи на око 170.000 хектара (просечан принос 3 тоне по хектару). У сезони 2010/11. остварени су рекорди приноси соје од 510.000 тона. Произведено је 300.000 тона, а увезено 30.000 тона немодификоване сојине сачме (сходно Закону). Ранијих година, 92 одсто увезене сачме је било ГМО (71 одсто из Бразила, 21 одсто из Аргентине). Процењена потрошња сојине сачме у Србији је између 400.000-420.000 тона, тако да је очекивани дефицит, који се покрива увозом, између 100.000-120.000 тона. Према подацима Привредне коморе Србије вредност производње соје у 2010. години износила је 18.935 милиона РСД. Ако се узме оквирна цена, од 33 до 35 РСД по килограму сојине сачме, долази се и до милионске вредности увоза.
У Русији траже и кривичну одговорност за увознике ГМО
Локална управа Москве која подстиче антибиотехнолошку политику, у марту 2005. године је основала Савет за координацију о питањима у вези са здравственом безбедношћу прехрамбених производа створених из ГМО-а. Савет је надлежан за праћење присуства ГМО у прехрамбеним производима. Национално удружење за генетичку сигурност позива на кривичну одговорност све произвођаче који случајно или намерно употребљавају ГМО у прехрамбеним производима, а локални политичари позивају грађане на бојкот америчке хране, укључујући и пилетину (због исхране живине ГМ сојом и кукурузом).
Aкредитоване лабораторије за детекцију присуства ГМО: Институт за ратарство и повртарство Нови Сад, СП Лабораторија Викторија групе и Ебајотек лабораторија (Универзитет Едуконс).
V
Практична примена масовне ликвидације
Сајт Викиликс је основан 28. новембра 2010. и до данас је објавио преко 250.000 дипломатских депеша САД, што чини највећи број поверљивих докумената икада доступних јавности. Ова документа дају јединствену могућност сагледавања специфичних аспеката америчке политике. Поводом забране производње НК 603, МОН 810, МОН 863 кукуруза у неким земљама ЕУ, 2007. године, амбасадор САД у Француској, К. Стејплтон пише:
Европа иде уназад уместо унапред, предвођена Француском, Аустријом, Италијом, па чак и Европском комисијом...Прелазак на репресалије ће показати да изабрани пут кошта Европу и ојачаће биотехнолошки лоби у Европи. ...Тим из Париза предлаже да репресивне мере усмеримо на целу Европу због колективне одговорности, али и да се фокусирамо на најтеже преступнике. Казна мора бити одмерена, а не очигледно престрога и мора бити дугорочно одржива, јер не можемо одмах победити.
Шпанија је највећи европски произвођач ГМ кукуруза. Површине у Шпанији чине више од 80 одсто укупних површина у ЕУ под МОН 810 кукурузом. У депешама се открива: да је Шпанија тражила од Брисела да не компликује законодавни оквир о ГМО; да су САД знале како ће гласати Шпанија, пре изношења става Комисије за биотехнологију; да директно сарађују компанија Монсанто и државни апарат САД; да је као одговор на ургентни захтев државног секретара Шпаније и Монсанто компаније, обновљена америчка подршка овој земљи интервенцијом са врха државне администрације САД; да су чланови Владе Шпаније у формулисању ГМО ставова брифовани од директора Монсанто компаније. Добри односи САД и Шпаније о питању биотехнологије уочљиви су и у другим препискама.
Депеша амбасадора САД у Мадриду
Шпанија све више постаје мета антибиотехнолошких кампања у Европи и стога је култивација МОН 810 кукуруза озбиљно угрожена. Став промотера биотехнологије ако падне Шпанија пашће цела Европа.
Депеша која описује састанак одржан с циљем развоја стратегије за смањење отпора према ГМО у Европи (јануар 2008). Састанку присуствују амерички сенатори Ч. Греслеј и Џ. Тан и два званичника Шпаније, државни секретар за међународну трговину П. Мајиа и генерални секретар А. Бонет.
Представник Шпаније: ...Шпанија има релативно либералну политичке погледе на биотехнологију, али свакако је суочена са контроверзама и отпором невладиних организација.Нестабилне цене на робној берзи могле би утицати на већу либерализацију увоза биотехнолошких производа у ЕУ.
Када је Никола Саркози, убрзо након постављења на функцију председника Француске, 2007. године, увео мораторијум на производњу ГМ кукуруза, америчке дипломате пишу: ...мораторијум ће озбиљно угрозити извоз америчких производа у Европу. Верујемо да Саркози подржава овај политички популаран мораторијум да би обезбедио капитал за најављене реформе.
Румунија је до уласка у ЕУ, 2007. године, када је своје законодавство морала да усклади са европским била највећи произвођач ГМ соје у Европи (45.000 хектара 2002. године; најмање 130.000 хектара 2006. године). Сматрала се највећим европским извором кријумчареног ГМ семена. Непосредно након победе Либералне националне партије и Демократске партије на изборима децембра 2004, у депеши од 18. јануара 2005. коју је потписао Т. Дилар, заменик амбасадора наводи се:
Јединствена у региону, Румунија је пионир у биотехнологији, производи и промовише ГМ соју, забрањену у Европи. Циљ наше амбасаде је да помогнемо Румунији да уђе у ЕУ са добро развијеним биотехнолошким сектором и едукованом популацијом која разуме биотехнологију. Треба помоћи напоре Румуније и САД ће имати јаког помагача, са заједничким интересима и веровањима у борби против анти-ГМО настројене ЕУ.
Свесна растућег утицаја не-ГМО лобија у Румунији и знајући шта ће улазак те државе у ЕУ, значити за производњу трансгених биљака, америчка Амбасада је спровела бројне кампање с циљем едуковања јавности о бенефитима технологије. У сарадњи са Националном агенцијом за заштиту потрошача и Националном румунском телевизијом (ТВР) и неким невладиним организацијама одржали су већи број семинара у важним универзитетским центрима (Букурешт, Темишвар, Јаши, Клуж, Крајова). Учесници семинара су бирани из редова истраживача, индустрије и локалних медија. Т. Дилар о тој кампањи пише: ... до краја кампање ће бити објављено 40 чланака паралелно са ТВ и радио-спотовима. Тако ће 70 одсто популације бити изложено позитивним порукама о ГМО.
Депеше откривају: сарадњу америчке амбасаде у Румунији са члановима Владе Румуније на добијању дозволе за производњу у 2006. години; реакцију на најављену забрану култивације соје у пречнику од 15 км око заштићених зона (карактеришу је као намет заснован на ненаучној процени ризика); забринутост Европске комисије у вези са доследношћу Румуније у примени регулативе ЕУ; намеру неких румунских фармера да игноришу законе ЕУ и наставе са култивацијом ГМ семена; разговоре А. Кородија, министра животне средине са представницима компаније Монсанто, односно намеру министра да дистрибуира сво расположиво семе пре него што забрана култивације МОН 810 кукуруза ступи на снагу, и задовољство представника компаније флексибилношћу министра; усклађеност ставова премијера и председника о питању биотехнологије, иако су у турбулентним односима; америчке савезнике у Румунији: Табару (садашња министарка пољопривреде Румуније), можда и највећи поборник биотехнологије; П. Дефра, из Социјалдемократске партије, члан пољопривредне комисије у Сенату; Сарбу, министра пољопривреде од 2000. до 2004. године, који је лобирао у Бриселу за употребу биотехнологије у пољопривреди; В. Бацила, његовог саветника; као и противнике Д. Сарбу (ћерку И. Сарбу), члана комисије за безбедност хране Европског парламента.
Пошто САД нису желеле да се одрекну највећег произвођача ГМО у Европи, амерички званичници су наставили са интензивним посетама и након прикључења Румуније ЕУ. Августа 2008. године, сенатор Р. Лугар је покушао да убеди румунске званичнике да дозволе „унапређене пољопривредне методе, укључујући биотехнологију". Сенатор је одржао више састанака на сваком понављајући исто. Говорио је о искуствима великих произвођача у САД, о великим трошковима конвенционалне производње и о важности решавања проблема глади у афричким земљама. Истог месеца, током разговора са министром А. Кородијем, амбасадор Н. Таубман је нагласио је да: Фармерима треба дозволити слободу узгоја и извоза свега што помаже решавању проблема глади.
Короди је био несклон овој теорији и у финалном коментару Н. Таубман наводи да амбасада има проблематичне односе са министром, углавном јер А. Короди мисли да Румунија и САД имају мало заједничких интереса по питању биотехнологије и климатских промена од када је Румунија постала чланица ЕУ. Изразили су задовољство сусретом са М. Злотеом, директором Санитарно-ветеринарске службе који је показао интересовање за Енвиропиг, ГМ свињу. Након формирања нове владе Румуније сачињене од Демократско либералне партије и Социјал-демократске партије (крајем 2008. године), америчке наде да ће Румунија постати биотехнолошки лидер у региону су порасле. Почетком 2009. године експерт Ј. Бобо имао је низ састанака у Румунији. Најзначајнији је са М. Злотеом који је објаснио да Румунија под притиском Аустрије, Мађарске и Француске мора да се усклади са европском политиком и да не може заузети јединствену позицију у ЕУ.
Притисак на Ватикан да пропагира ГМО
У новијим депешама САД посматрају ГМ храну стратешким и комерцијалним императивом. Иако верују да папа тајно подржава биотехнологију захваљујући лобирању вишег саветника Свете столице, прижељкују јавну папску подршку која би извршила велики утицај на многобројне грађане Европе и земаља у развоју. Америчку амбасаду је забринуло опозивање подршке најближег савезника, почасног председника моћног папског Савета за мир и правду, човека који најчешће представља папу у УН, кардинала Р. Мартина:
Његов заменик нам је недавно рекао да је кардинал сарађивао са нама по питању биотехнологије у протекле две године како би компензовао јавно неодобравање рата и последица рата у Ираку. Према нашем извору кардинал више не осећа потребу за овим приступом.
Забринутост су изазвале и изјаве кардинала П. Турксона, председника папског Савета за мир и правду. Одговарајући индиректно на Викиликс открића и покушавајући да сачува неутралност и поврати кредибилитет Свете столице, у ватиканском журналу Осерваторе Романо од 5. јануара 2011, дао је изјаву да афрички пољопривредници немају потребу за производњом трансгених биљака уколико имају приступ плодном, здравом земљишту и уколико могу да живе од свог рада и сачуваног семена.
Кардинал је изразио и забринутост могућом позадином ГМО (уобичајена игра економске зависности по сваку цену). Постоји мала могућност да повлачење подршке кардинала Р. Мартина и изјава П. Турксона сигнализира промену курса Ватикана. Вероватније је да се тиме изражава забринутост у вези са ГМО и остављају отворена врата да једног дана Ватикан каже: „Постоји реална потреба за ГМ усевима". Остаје чињеница да је папа, 16. новембра 2009. године, на Светском самиту о храни у Риму, дискретно, али ипак први пут јавно подржао биотехнологију као део развојних активности.
Војно крило компаније Блеквотер
Интересантне су депеше из 2007. године о повезаности Монсанто компаније и војних кадрова приватне компаније за обезбеђење лица и објеката, Блеквотер. Власник Блеквотера, Е. Принс, послове уговара преко две засебне компаније Тотал интелиџенс солушнс и Тероризм рисрч центер. Мрежа дакле функционише као високо-координисан систем.
Плаћеници Блеквотера су учествовали у најосетљивијим акцијама Централне обавештајне службе (ЦИА), отмицама и атентатима у Пакистану, Ираку и Авганистану. О томе је у децембру месецу прошле године писао лист Њујорк тајмс, наводећи да је војска Блеквотера била трећа најбројнија армија, после америчке и британске, која је учествовала у операцијама у Ираку.
Лист је навео да је та приватна армија (компанија) добила задатак да за америчку владу ради, тако назване „послове безбедности", у периоду од 2001. до 2009. године. У том периоду, организације блиско повезане са приватном милитантном компанијом Блеквотер, пружале су услуге обавештавања, обуке и безбедности не само Белој кући, већ и многим владама широм света, али и неколицини мултинационалних корпорација. На списку се тако нашао и највећи произвођач генетски модификованог семена Монсанто компанија. Блеквотер је понудио Монсанту да инфилтрира оперативце у антибиотехнолошке активистичке групе. Сарадња између две компаније је оснажена у јануару 2008. године, када је К. Блек, председник Тотал интелиџенса отпутовао у Цирих на састанак са Монсанто менаџером за безбедност и глобална питања, К. Вилсоном. Након састанка у Цириху К. Блек је послао имејл другим руководиоцима Тотал интелиџенса, у којем каже да Wилсон „разуме да можемо заштити бренд Монсанто ако делујемо као обавештајна служба ове компаније".
Додао је да је Монсанто забринут због активиста у друштвима за заштиту права животиња, па су дискутовали о томе како да се чланови Блеквотера активирају у тим удружењима, као и о начину плаћања услуга, односно да ће их Монсанто на почетку плаћати из буџета за безбедност, а касније ће можда за ту намену креирати посебну буџетску линију. Према документима Монсанто је платио услуге Тотал интелиџенса 127.000 УСД у 2008. години и 105.000 УСД у 2009. К. Вилсон је журналу Нејшн потврдио да се сусрет у Цириху одиграо и да је Монсанто користио услуге Тотал интелиџенса у периоду од 2008. до 2010. године, да их је компанија опскрбила извештајима о групама и индивидуама које могу бити ризичне за персонал компаније или пословање у свету, али и да је до тих података дошла праћењем локалних медија и других јавно доступних информација. Негирао је разговоре о инфилтрирању у антибиотехнолошке организације.
Аргументи и обећања САД и мултинационалних компанија
Прокламовани циљ пласмана ГМ хране био је решење проблема глади у свету. Мултинационалне компаније и САД су обећале да ће нова технологија повећањем квалитета и приноса пољопривредних култура, побољшањем квалитета прехрамбених производа, бољом отпорношћу усева на болести, инсекте и корове; ширим ареалом гајења усева, побољшањем толерантности на ниске температуре или сушу, бољим искоришћавањем тренутно непродуктивних деградираних земљишта, гајењем боље прилагођених пољопривредних култура, смањеном употребом пестицида и усклађивањем истраживања са потребама сиромашних и гладних остварити зацртани циљ.
Петнаест година након узгоја првих ГМ биљних култура број гладних у свету и даље расте, према последњим подацима Организације за храну и пољопривреду, ближи се милијарди (925 милиона у 2010. години). Остављајући по страни научне дебате о производњи, употреби и потенцијалним штетним ефектима ГМ технологије на здравље људи и животну средину, које не нуде једноставне одговоре и одишу бројним дилемама, неопходно је одговорити на питање зашто Генска револуција није испунила прокламовани циљ?
Између осталог због: неравномерне дифузије ГМ култура; диктирања правца биотехнолошких истраживања од стране неколико мултинационалних компанија; занемаривања потреба сиромашних фармера; свођења научноистраживачких радника на ниво услужноистраживачког сектора; дубоких политичких и комерцијалних сукоба интереса или због тога што прокламовани циљ никада није био стварни циљ. Пре ће бити да је циљ САД био политичкоекономски: очување доминације у светској пољопривреди и довођење осталих земаља у вазалски, економски завистан положај, а циљ мултинационалних компанија остварење што већег профита и заузимање монополске позиције. У тим настојањима добили су велику помоћ политичара, научника, истраживача, разних организација и пасивног грађанства.
Амерички биотероризам у Европи
Посматрајући у целини феномен ГМ хране, у њеном стварању, производњи и пласману уочавају се елементи тероризма, криминалитета „белог оковратника" и биотероризма. Речник дипломата је војнички, помињу репресалије, казне, помагаче, противнике, победу, војску, обавештајце, инфилтрацију у редове противника и слично. Репресалије према ЕУ и другим државама јесу биле наређене од стране највишег државног врха САД, а инструмент за остварење претњи била је између осталог и Светска трговинска организација. У прилог концепцији криминалитета „белог оковратника" иду следеће чињенице: импресивна дифузија несигурне технологије, криминална прошлост компанија произвођача ГМ хране, блиска веза индустрије и државног апарата САД, претње Светске трговинске организације, као и плаћена и наручена истраживања која говоре у прилог трансгеној технологији. С правом се могу поставити питања Да ли се може веровати агенцијама за безбедност хране које тврде да је ГМ храна безбедна као и њен конвенционални парњак, ако у њима раде представници компанија које производе ту исту храну? Да ли се може веровати истраживањима које плаћају компаније? Како се спонзорисана истраживања осмишљавају? Која се истраживачка питања постављају? И можда најважније, која се питања не постављају?
Када је мала биотехнолошка компанија Еписит одржала 2001. године конференцију за штампу, у Сан Дијегу како би објавила своје откриће, ГМ контрацепцијски кукуруз, критичари ове технологије су објавили да је отпочело ново поглавље еугеничке политике. У креирању контрацепцијског кукуруза компанија је користила антитела жена са ретким стањем имунолошке неплодности, изоловала гене који регулишу стварање тих антигена и уз помоћ техника ГИ уградила те гене у стабљике конвенционалног кукуруза.
Проналазак је патентиран у САД (УС 6277418). Еписит је потписао уговор о сарадњи са Дау хемикал компанијом, Институтом Новартис (који припада Синџенти) и Рипротектом (ЛЛЦ), у развоју других микробицида за контрацепцију. После поменуте конференције за штампу у медијима нема говора о овом кукурузу. Нагађа се да су следећа истраживања настављена у тајности.
Чини се нестварним да донатори хране послате сиромашним или ратом захваћеним земљама, нису знали да та храна садржи ГМО који није одобрен за употребу у држави примаоцу. Такође је нестварно да технолошки развијена компанија Синџента може погрешно идентификовати линију кукуруза, те пустити у производњу неодобрен ГМО. Много је вероватније да су актери ових и сличних догађаја, не бирајући средства желели да остваре своје циљеве, било да је у питању дисперзија семена, контаминација локалних сорти или политички мотив.
Влада САД сагласна са тровањем народа
Агенција за заштиту животне средине САД је потпуно игнорисала упозорења о опасности Бт токсина иако су потицала од њених експерата. Још 2000. године уочено је да чисти Бт токсин коришћен у исхрани мишева изазива оштећења ткива и имунолошке реакције једнаке колера токсину, чак реагује са другом храном претходно безопасном. За владу САД је било безначајно што фармери изложени деловању Бт токсина такође испољавају имунолошку реакцију или што је 500 људи у Вашингтону и Ванкуверу испољило симптоме алергије и грипа када су били изложени деловању препарата за контролу губара.
Криминалитет 'белог оковратника' у индустрији хранe - Анализирајући прошлост компанија произвођача ГМ хране, односе између биотехнолошке индустрије и државног апарата САД, као и односе између индустрије и спонзорисаних истраживачких институција, односно истраживача у раду, закључује се да се концепт криминалитета 'белог оковратника' може применити у индустрији ГМ хране.
VI
Смрт у трајном власништву
Прокламовани циљ пласмана ГМ хране био је решење проблема глади у свету. Мултинационалне компаније и САД су обећале да ће нова технологија повећањем квалитета и приноса пољопривредних култура, побољшањем квалитета прехрамбених производа, бољом отпорношћу усева на болести, инсекте и корове; ширим ареалом гајења усева, побољшањем толерантности на ниске температуре или сушу, бољим искоришћавањем тренутно непродуктивних деградираних земљишта, гајењем боље прилагођених пољопривредних култура, смањеном употребом пестицида и усклађивањем истраживања са потребама сиромашних и гладних остварити зацртани циљ.
Петнаест година након узгоја првих ГМ биљних култура број гладних у свету и даље расте, према последњим подацима Организације за храну и пољопривреду, ближи се милијарди (925 милиона у 2010. години). Остављајући по страни научне дебате о производњи, употреби и потенцијалним штетним ефектима ГМ технологије на здравље људи и животну средину, које не нуде једноставне одговоре и одишу бројним дилемама, неопходно је одговорити на питање зашто генска револуција није испунила прокламовани циљ?
Између осталог због: неравномерне дифузије ГМ култура; диктирања правца биотехнолошких истраживања од стране неколико мултинационалних компанија; занемаривања потреба сиромашних фармера; свођења научноистраживачких радника на ниво услужноистраживачког сектора; дубоких политичких и комерцијалних сукоба интереса или због тога што прокламовани циљ никада није био стварни циљ. Пре ће бити да је циљ САД био политичкоекономски: очување доминације у светској пољопривреди и довођење осталих земаља у вазалски, економски завистан положај, а циљ мултинационалних компанија остварење што већег профита и заузимање монополске позиције. У тим настојањима добили су велику помоћ политичара, научника, истраживача, разних организација и пасивног грађанства.
Истраживања настављена у тајности
Посматрајући у целини феномен ГМ хране, у њеном стварању, производњи и пласману уочавају се елементи тероризма, криминалитета „белог оковратника" и биотероризма.
Речник дипломата је војнички, помињу репресалије, казне, помагаче, противнике, победу, војску, обавештајце, инфилтрацију у редове противника и слично. Репресалије према ЕУ и другим државама јесу биле наређене од стране највишег државног врха САД, а инструмент за остварење претњи била је између осталог и Светска трговинска организација.
У прилог концепцији криминалитета „белог оковратника" иду следеће чињенице: импресивна дифузија несигурне технологије, криминална прошлост компанија произвођача ГМ хране, блиска веза индустрије и државног апарата САД, претње Светске трговинске организације, као и плаћена и наручена истраживања која говоре у прилог трансгеној технологији. С правом се могу поставити питања- да ли се може веровати агенцијама за безбедност хране које тврде да је ГМ храна безбедна као и њен конвенционални парњак, ако у њима раде представници компанија које производе ту исту храну? Да ли се може веровати истраживањима које плаћају компаније? Како се спонзорисана истраживања осмишљавају? Која се истраживачка питања постављају? И можда најважније, која се питања не постављају?
Вектори (преносиоци) који се користе за интродукцију гена из једног организма у други да би се створио ГМО су високо инфективни и вирулентни биолошки агенси, а најчешће и онкогени. Њихова инфективна природа их чини погодним за пренос страних гена у биолошки организам. Ризик од употребе ових вектора није научно истраживан.
Њихова употреба са циљем биотероризма постала је олакшана од када су ГМО комерцијално пласирани широм света. Пошто су ГМО нови организми, који не постоје у природи, њихов утицај на околину и људско здравље је још увек непознаница. ГМ храна у САД се не обележава, те не можемо поуздано ни знати да ли је узрок повећању броја оболелих од гојазности, дијабетеса или карцинома. Осим тога, наметање ГМ семена малим фармерима, посебно у земљама у развоју, који живе од сачуваног семена из сопствене производње повећава сиромаштво, самим тим и заступљеност болести јер немају могућност адекватног лечења.
Посебну пажњу заслужује стварање контрацепцијског ГМ кукуруза уколико се посматра као ново биолошко и еугеничко оруђе, које ће САД користити у борби против непријатеља и у остварењу циља, депопулације, под крилатицом смањења броја гладних.
Када је мала биотехнолошка компанија Еписит, одржала 2001. године конференцију за штампу, у Сан Дијегу како би објавила своје откриће, ГМ контрацепцијски кукуруз, критичари ове технологије су објавили да је отпочело ново поглавље еугеничке политике.
У креирању контрацепцијског кукуруза компанија је користила антитела жена са ретким стањем имунолошке неплодности, изоловала гене који регулишу стварање тих антигена и уз помоћ техника ГИ уградила те гене у стабљике конвенционалног кукуруза.
Проналазак је патентиран у САД (УС 6277418). Еписит је потписао уговор о сарадњи са Дау хемикал компанијом, Институтом Новартис (који припада Синџенти) и Рипротектом (ЛЛЦ), у развоју других микробицида за контрацепцију. После поменуте конференције за штампу у медијима нема говора о овом кукурузу. Нагађа се да су следећа истраживања настављена у тајности.
Чини се нестварним да донатори хране послате сиромашним или ратом захваћеним земљама нису знали да та храна садржи ГМО који није одобрен за употребу у држави примаоцу. Такође је нестварно да технолошки развијена компанија Синџента може погрешно идентификовати линију кукуруза, те пустити у производњу неодобрен ГМО. Много је вероватније да су актери ових и сличних догађаја, не бирајући средства желели да остваре своје циљеве, било да је у питању дисперзија семена, контаминација локалних сорти или политички мотив.
Колера токсин
Када су САД и Монсанто регистровали ГМ биљке отпорне на инсекте, који производе Бт токсин, тврдили су да земљишна бактерија Бациллус тхурингиенсис, која производи овај токсин, убија само инсекте и да ће се комплетно разградити у дигестивном систему човека те неће бити нежељених ефеката по конзументе.
Агенција за заштиту животне средине САД је потпуно игнорисала упозорења о опасности Бт токсина иако су потицала од њених експерата. Још 2000. године уочено је да чисти Бт токсин коришћен у исхрани мишева изазива оштећења ткива и имунолошке реакције једнаке колера токсину, чак реагује са другом храном претходно безопасном. САД је било безначајно што фармери изложени деловању Бт токсина такође испољавају имунолошку реакцију или што је 500 људи у Вашингтону и Ванкуверу испољило симптоме алергије и грипа када су били изложени деловању препарата за контролу губара.
Истина је да фармери годинама користе Бт токсин као природни пестицид, али се њиме третира површина биљке, те се временом испира и разлаже под дејством сунчевих зрака. У ГМО свака биљна ћелија садржи пестицид, те је његова концентрација много већа него код конвенционалне примене. Осим тога токсин се не испира, већ конзумира. Имајући на уму да испољава особине познатих алергена, уколико се врши коректна анализа, Бт усеви не могу бити дозвољени по „стаблу одлуке". Према мишљењу Института за одговорну технологију (Ајова, САД) уколико је хипотеза о живој фабрици пестицида тачна, односно да у интестиналном тракту опстају модифковани протеини, Бт токсин оштећује дигестивни тракт конзумената ГМ хране на сличан начин као што то чини штеточинама.
Посебно је опасан за новорођенчад, код којих нема баријера те може продрети до мозга и узроковати озбиљне когнитивне проблеме, па чак водити и у аутизам. Институт сматра да Бт може бити узрочник увећања броја оболелих од гастроинтестиналних тегоба, аутоимуних болести, алергија и поремећаја учења код деце у Северној Америци. Стога, Институт позива на мораторијум ГМО и на ригорозна независна истраживања безбедности ГМО, посебно Бт токсина. Овом захтеву придружила се и америчка Академија за медицину животне средине која је 2009. године позвала лекаре да своје пацијенте и јавност едукују о избегавању ГМ хране, јер повезаност између ГМ хране и штетних здравствених ефеката није случајна, већ узрочно последична.
Млеко са 52 антибиотика
У овом тренутку не можемо са апсолутном сигурношћу тврдити да су претходни наводи сасвим тачни, али последња открића урушавају у темељу тврдњу да је „ГМ храна једнако сигурна као конвенционални парњак". За такву констатацију нису спроведена неопходна научна истраживања, а ни временски период од почетка масовне комерцијалне производње ГМ усева (1996. година) до данас није довољан за доношење таквог закључка. Да су интереси мултинационалних компанија приоритет илуструје и стари пример Посилака. Управа за храну и лекове САД је, 1994. године, одобрила Посилак компаније Монсанто. У исцрпном извештају Беле куће (у време председника Б. Клинтона) наводи се да је хормон безопасан по здравље људи и животиња. Али и поред свих притисака САД, до данас ниједна држава света није одобрила употребу овог хормона.
Тврдњу да се хормон разгради током пастеризације млека, оповргли су научници Монсанто компаније, Т. Елазер и Б. Мекбрајд који су установили да и након 30 минута врења у млеку остаје још 81 одсто неразграђеног хормона. Млеко које садржи овај хормон због увећаног садржаја инсулин-фактора раста (ИГФ-1) код људи повећава могућност добијања рака дојке, рака простате и рака дебелог црева.
Утврђено је да, осим здравствених проблема крава (упала вимена, болести ногу и папака, спонтани побачаји, краћи животни век), због лечења упале вимена, такво млеко има и повећан садржај резидуа антибиотика. Тест Удружења потрошача на подручју Њујорка утврдио је у млеку резидуе 52 различита антибиотика.
Занимљиво је да је Управа за храну и лекове, претходно запослила М. Милер, бившу службеницу Монсанта, која је по доласку у Управу (1989. године) променила пропис и за 100 пута повећала дозвољене количине антибиотика у млеку. У питање се доводи и констатација: „ГМ усеви и храна су дозвољени у САД јер је ригорозним тестовима утврђено да не угрожавају здравље људи и животну средину јер биотехнолошке компаније саме спроводе испитивања нових ГМ усева и подносе резултате испитивања на одобрење Управи за храну и лекове.Често компаније одбијају да дају додатне информације које тражи Управа, јер им то амерички закон омогућава.
Како не постоји одредба које тестове, на које састојке и којом методологијом треба спровести, произлази да су све тврдње о безопасности хране од ГМО-а по људско здравље и околину утемељене на непотпуним тестовима оних истих компанија које су те ГМО створиле. Доказ новијег датума да је ова тврдња неистина је сетва шећерне репе коју је Министарство пољопривреде САД дозволило, упркос забрани Федералног суда насталој због неадекватне и непотпуне процене последица култивације на животну средину. Неопходна су даља истраживања са циљем предвиђања дугорочних последица које изазива кретање гена, као и усавршавање метода за спровођење еколошких и компаративних анализа. Аргумент за ГМО да се у производњи ГМ биљака се користи само један хербицид, постаје такође неодржив јер се користе све више и 2.4-Д и атразин.
Тврдња Управе за храну и лекове да се у производњи ГМ биљака користе мање штетни хербициди, заиста остаје нејасна. Како је могуће да је глифосат који се користи као тотални неселективни системични хербицид у конвенционалној пољопривреди, мање токсичан од селективних хербицида?
По дефиницији тотални хербициди уништавају све биљке, а селективни само одређене врсте корова. Има индиција да глифосат блокира асимилацију мангана и других важних хранива, те се његовом применом нарушава здравље и развој биљака. Други хербицид по учесталости употребе, након глифосата, у производњи соје је 2,4-Д који припада групи фенокси-киселина, а употребљаван је као Агент оранџ током рата у Вијетнаму.
Описане су бројне нежељене последице код радника који су спроводили третирања: повећана могућност оболевања од карцинома, посебно нон-Хоџкин лимфома и дефекти код њихове новорођенчади. Сматра се да 2.4-Д нарушава ендокрини систем. Атразин се највише употребљава за сузбијање корова у кукурузу, а познато је да оштећује ендокрини систем, изазива неуропатију, карцином дојке и простате, смањење броја покретних сперматозоида и/или хермафродизам код жаба и риба чак и при екстремно ниској концентрацији. Због овога је ЕУ 2006. године забранила употребу атразина. Коначно у питање се доводи и тврдња да је ГМ производња јефтинија од традиционалне конвенционалнепољопривредне производње.
Генерације ће да испаштају
Тренд смањења приноса и увећања потрошње пестицида, уз раст цене ГМ семена и обавезујућу годишњу куповину семена води прелиминарном закључку да је производња ГМ култура мање економски исплатива од производње конвенционалних сорти и да је дугорочно економски одржива само уз одговарајуће мере подршке.
Ипак, за доношење дефинитивног закључка потребна су, као и у случају анализе здравствених последица конзумације ГМ хране и последица по околину, озбиљна, независна истраживања која би детаљно размотрила бројност популације штеточина, количину примењених пестицида, утрошени рад, остварене приносе и приходе. Посебан проблем је економска зависност држава које нису развиле ГМО јер то нису желеле или нису могле због недостатка ресурса. Такве државе увођењем у комерцијалну производњу ГМ биљака постају зависне од држава произвођача ГМ семена и хербицида.
Технологија ГИ је прво развијана и примењивана, а тек накнадно се долазило до свести о могућим негативним утицајима. Очекује се наставак открића здравствених, економских и еколошких последица узгоја ГМ култура.
Тек ће подробне анализе утицаја ГМО на здравље у већем броју генерација показати степен штетности ове технологије. Појава „супер" корова, односно инвазивних врста које су превалентне на одређеном станишту је сасвим извесна. Чиме ће се сузбијати и да ли ће моћи да се сузбију познатим методама показаће време.
Претерана униформност, односно гајење у монокултури само једне сорте, једног ГМО на милионима хектара обрадивих површина, уништавање аутохтоних сорти, могуће смањење броја корисних инсеката, пре свега пчела, угрозиће индустрију хране. Тада ће доћи време да се примени нека нова технологија или да се постулати технологије ГИ системски измене и да се технологија примени на добробит човечанства, односно да се модификује постојећи систем заштите интелектуалне својине, да се пласирају транспластомичне биљке и биљке настале трансфером појединих гена у оквиру врсте, као и биљке које поседују особине важне за сиромашне и земље у развоју.
Куповином до подршке
Циљ САД је био политичкоекономски: очување доминације у светској пољопривреди и довођење осталих земаља у вазалски, економски завистан положај, а циљ мултинационалних компанија остварење што већег профита и заузимање монополске позиције. У тим настојањима добили су велику помоћ политичара, научника, истраживача, разних организација и пасивног грађанства.
ВИДЕО: Epicyte: Contraceptive Corn; The Guardian, 2001: GM corn set to stop man spreading his seed
With the precautionary principle in mind, because GM foods have not been properly tested for human consumption, and because there is ample evidence of probable harm, the AAEM asks: Physicians to educate their patients, the medical community, and the public to avoid GM foods when possible and provide educational materials concerning GM foods and health risks.
VII
Свет игра еколошки рулет
Званични став науке у вези с еколошким последицама ослобађања ГМО у животну средину јесте да се утицај ГМО на животну средину испитује посебно од случаја до случаја. Са циљем детектовања свих неочекиваних последица спроводи се мониторинг након њиховог увођења у животну средину. Усвојен је консензусом на заседању Међународног савета за науку. Пошто су чланови Међународног савета за науку националне академије наука и међународне научне уније, сматра се светском научном заједницом.
Научници се слажу и у следећем:
Шта може поћи наопако?
Имајући на уму разлике између традиционалне селекције и ГИ-а, постоји бојазан да производња ГМ биљака теоретски може нарушити биодиверзитет на три начина:
Кретање гена (трансфер гена, истицање гена, out-crossing) се може дефинисати као преношење гена, из једне или више популација, у другу популацију. Кретање гена је одређено биологијом врсте, варира зависно од начина размножавања, историје биљке и метода полинације. Сматра се да сексуалну компатибилност биљних култура и дивљих сродника, улазак и даље ширење трансгена у природне популације одређује делимично опсег ширења полена. Различите биљне врсте имају различите механизме полинације (инсекти, ветар) и испољавају различиту дисперзију семена. Иако и семе може бити вектор трансгена, најчешће је то полен.
Кретање гена мери се на различите начине, директна метода је опсервација кретања полена и семена, а индиректна помоћу генетичких маркера. За трансген се сматра да је „побегао" из усева уколико:
Високоризичне културе
Научници се слажу да је трансфер гена могућ када у близини постоји одговарајући компатибилан хибридизациони партнер, као и да се поленом трансгени могу пренети: 1) са биљне културе на дивљег сродника (нпр. са уљане репице на репу угарњачу); и 2) са усева на усев (нпр. са кукуруза на кукуруз).
Предмет дебате је у којим случајевима ова појава изазива негативне последице на животну средину. Према неким мишљењима, хибридизација са дивљим сродницима може изазвати проблеме на више начина: генетичком ерозијом (посебно у центрима порекла); генетичким оштећењем природних гена; појавом корова који имају селективну предност (нпр. отпорност на штеточине и болести) што им даје одрживост или инванзивност, али и да последице хибридизације зависе од природе трансгена и фертилности хибрида и потомака, уколико постоје. Потребна су даља истраживања са циљем предвиђања дугорочних последица које изазива кретање гена, као и бољег разумевања кретања гена између главних прехрамбених усева и локалних популација и дивљих сродника у центрима порекла.
Иако је чињеница да биљке створене ГИ, често имају неке од карактеристика коровских биљака попут: повећане вијабилност и броја семена, повећане дисперзије или редукованог периода мировања семена, измењеног понашања биљке (имају измењену способност преживљавања у хладним зимским месецима, већи број генерација годишње, или производе семе у дужем периоду), постоји научни консензус да је мало вероватно да трансгени усеви постану корови јер их особине због којих се гаје често чине мање подобним за преживљавање и репродукцију у неповољним срединама. Већина особина ГМ биљака (нпр. отпорност на инсекте, вирусне инфекције и хербициде) повећава њихову компетитивност, односно омогућава им бољу адаптацију у стресним условима, али их не чини сличнијим коровима. Примера ради, Бт кукуруз је значајно отпорнији на инсекте од не-Бт кукуруза, али му то не омогућава раст у неодговарајућим условима, у којима би могао опстати неки коров.
Коровска популација може да усвоји особину толерантности на хербициде или инсекте, уколико дође до укрштања са трансгеним културама. Тиме се компетитивност биљака у полуприродним срединама не повећава значајно, али и та измена може повећати инвазивност у одређеним срединама. Осим тога, коровска популација може постати резервоар гена (укључујући и трансгене) или посредник који омогућава кретање гена између усева и дивљих врста које се иначе не укрштају.
До сада ниједна комерцијализована ГМ биљка није постала коров, али је теже предвидети шта ће се дешавати са новим ГМ биљкама створеним комплекснијим трансформацијама.
У литератури се често наводи пример самоникле уљане репице резистентне на три различита хербицида, коју су раних двехиљадитих канадски фармери уочили на својим пољима.
ГМ уљана репица, толерантна на глуфосинат (Либертy-Авентис) и глифосат (Раундуп-Монсанто), засејана је 1997. године. Уљана репица створена традиционалним укрштањем, толерантна на хербициде Персуит и Одиси (Цyанамид) засејана је исте године. Биљке настале из сачуваног семена испољиле су толерантност на два, а већ наредне године на сва три хербицида. Троструко резистентна уљана репица није испољила друге карактеристике корова и још увек је осетљива на друге хербициде.
Биологија опрашивања може да послужи као груб водич за процену ризика појаве трансфера гена. Полен биљака које се опрашују ветром или инсектима (кукуруз, уљана репица, бундева и шећерна репа) може се пренети и на велике дистанце, те ове културе спадају у категорију високоризичних.
Овде постоји и могућност физичке контаминације преношењем семена путем птица. Тако висок ниво ризика од кретања гена не постоји код самооплодних усева (соје и парадајза). Ризик од хоризонталног трансфера гена са биљних култура које се укрштају са другим сродним врстама (углавном коровима), најчешће је ограничен на географску област гајења у којој су биљне врсте иницијално одомаћене.
Пшеница нискоризична, шећерна репа подложна
Анализа ризика за 12 ГМ биљака у САД показала је да најважније ГМ културе, соја и кукуруз, немају дивље сроднике у САД, те код њих постоји мала вероватноћа кретања гена; да дивљи сродници памука постоје на Хавајима и Флориди, али је могућност укрштања са њима потврђена само у експерименту, не и у природи (гајење ГМ памука у областима где постоје дивљи сродници у САД је забрањено); да постоје дивљи сродници бундеве на територији САД; да је вероватноћа укрштања шећерне репе са дивљим сродницима (технички нема дивље сроднике, али самоникле биљке ове културе расту као корови), мала јер дивља и култивисана репа цветају у различито време.
Уљана репица је високо ризичан усев за трансфер гена, са усева на усев и са усева на дивље сроднике. На нивоу фарме трансфер гена је ниског нивоа, али могућ на велике дистанце, те је тешко постићи потпуну генетичку изолацију посебно варијетета и линија са мушком стерилношћу код којих се оут-цросс са фертилном суседном ГМ уљаном репицом дешава чешће и на веће удаљености него код конвенционалних варијетета. Посебно ризични су усеви са више резистентних гена.
Пошто се уљана репица укршта са великим бројем дивљих сродника вероватноћа трансфера гена на ове врсте је велика. Шећерна репа је средње до високо ризична са аспекта трансфера гена, са усева на усев и са усева на дивље сроднике. Полен са шећерне репе се може наћи и на удаљеностима већим од једног километра. Унакрсна полинација коренасто-кртоластих биљака не представља велики проблем, јер се њихова берба обавља пре цветања. Доказано је да долази до хибридизације и интрогресије између култивисане репе и дивље репе.
Кукуруз је средње до високо ризичан када је у питању хоризонталан трансфер гена са усева на усев. У Европи нема дивље сроднике, али се масовно производи не-ГМ кукуруз, па се препоручује дистанца од 200 метара, између ГМ кукуруза и не-ГМ кукуруза. Кромпир је нискоризична култура, јер полен обично нема утицај на кртоле. Ипак, у областима семенске производње ризик је увећан уколико самоникле биљке преживе. Природне појаве хибридизације и интрогресије између кромпира и сродних дивљих врста у Европи нема. Пшеница је нискоризичан усев, јер се унакрсна полинација у пољским условима јавља на мање од два одсто цветова, те се трансфер гена дешава обично на суседној биљци.
Међутим, постоји опасност контаминације локалних популација житарица које могу да се нађу у изолованим планинским пределима. Контаминација оваквих популација могућа је, путем птица које преносе зрна на велике раздаљине. Овим се биодиверзитет озбиљно угрожава. Јечам се углавном репродукује самооплодњом, а у Европи нема природно насталих хибрида са дивљим сродницима, те се такође сматра нискоризичном културом. Производи мале количине полена те се кретање гена јавља између суседних биљака. Јагода, јабука, шљива и винова лоза испољавају оут-цроссинг и хибридизацију, што значи да је вероватноћа трансфера гена на дивље сроднике велика.
Терминатор технологија и његова примена
Могуће импликације хибридизације и интрогресије малине, купине и рибизле са дивљим сродницима су нејасне, јер је тешко предвидети како ће се трансгени експресовати у дивљим сродницима, те су ове воћне врсте сврстане у категорију средње до високо ризичних.
Како би се смањиле евентуалне штетне последице од трансфера гена, постојећим менаџмент стратегијама забрањује се гајења ГМ усева у центрима биодиверзитета, или на локалитетима у којима постоје дивљи сродници, а користе се и сигурносне зоне за одвајање ГМ од традиционалних или органских варијетета. Експертска тела препоручују да се ГМ усеви намењени за медицинску или индустријску употребу, стварају и узгајају тако да се онемогући кретање гена на прехрамбене усеве.
С тим циљем развијене су следеће биолошке методе: добијање мушких стерилних биљака; трансформација генетичког материјала у хлоропластима, односно добијање транспластомичких биљака; спречавање клијања семена. Стварањем стерилних мушких биљака, спречава се производња полена, чиме се контролише странооплодња и онемогућавају биљке у ширењу свог генетичког материјала. Метод је већ примењен на кукурузу, сунцокрету и уљаној репици. Недостатак овог метода је његова неприменљивост на биљне културе чију вредност (стварање плодова и семена) одређује успешна полинација, као што је у случају житарица, уљане репице и кукуруза.
У нормалним ГМ, трансгени се додају генетичким информацијама нуклеуса. Хлоропласт је други тип ћелијске органеле који садржи генетичке информације, али полен свих цветајућих биљака не садржи информације из хлоропласта, већ само из нуклеуса.
Током полинације, нови биљни ембрион садржи хлоропласте из јајне ћелије мајке, стога ширење полена није везано за ширење генетичких информација из хлоропласта, те при ГМ хлоропласта полен транспластомичне биљке не садржи стране гене. Неколико биљака, које садрже генетичке информације из хлоропласта у свом полену, је изузето из овог правила, а поузданост метода се још увек испитује.
Спречавањем герминације ГМ семена (ГУРТ, Терминатор технологија), не може доћи до трансфера гена на друге врсте, јер иако дође до случајне странооплодње, онемогућен је раст биљака. Све наведене методе развијене су последњих година и још увек се процењује њихова функционалност и поузданост. Представљају потенцијално корисне инструменте за спречавање ширења трансгена у пољопривредним областима и природним стаништима, иако и у случајевима њихове примене изоловани случајеви оутцроссинг-а су још увек могући.
Треба имати на уму да су промене које настају ширењем трансгена бесповратне, тако да и мала шанса да се деси контаминација може да буде велика опасност за нарушавање природне средине.
Научници се слажу да ГМО могу деловати на нециљне врсте, али се не слажу о степену вероватноће. Експеримент са Danaus plexippus Лин. (Lepidoptera, Nymphalidae) (амерички лептир монарх) указао је на неподударност, или неприменљивост експерименталних резултата у пољским условима.
Ј. Е. Лосеј, ентомолог са Корнел универзитета, први је запазио да полен Бт кукуруза уништава лептира монарха. Гусенице лептира храњене у лабораторијским условима, листовима Asclepias sp. на које је пренет полен са комерцијалних сорти Бт кукуруза, су угинуле. Шест различитих тимова је наставило са овим истраживањима. Закључили су, да је највише 0,8 одсто укупне популације лептира изложено дејству полена са Бт кукуруза, од тога само 0,7 одсто акутно токсичном нивоу полена. Друге студије у Немачкој и Швајцарској, утврдиле су да нема штетних ефеката на нециљне организме: пауке, Hemerobioidea, Syrphidae, тврдокрилце и кишне глисте.
Истраживања у пољу су указала на извесне разлике у саставу и бројности земљишних микроорганизама, под Бт и не-Бт усевима, али ове разлике су у оквиру нормалних варијација које се јављају између култивара неких усева, те не постоје поуздани докази да Бт усеви дугорочно могу нарушити здравље земљишта. Научници признају да не постоји довољно података за предвиђање дугорочних последица производње ГМ култура на популацију корова и биодиверзитет. Слажу се да екстензивна дугорочна производња Бт усева и прекомерна употреба хербицида у вези са биљним културама толерантним на хербициде (глифосата и глуфосината), може утицати на повећање резистентности штеточина и корова.
У свету је преко 120 врста корова развило резистентност на хербициде доминантно коришћене у ГМ усевима, мада резистентност није неопходно везана за трансгене варијетете. Препорука научне заједнице је развој менаџмент стратегија, али се води дебата о томе колико се ефективно користе ове стратегије, посебно у земљама у развоју.
Међународни еколошки споразум
Неколико међународних споразума и институција је релевантно за еколошке аспекте трансгених производа, а најважнији су: Конвенција о биолошком диверзитету (КБД), Картагена протокол о биолошкој сигурности, и Међународна Конвенција о заштити биља (МКЗБ).
Већина мера КБД, којег је Секретаријат за Конвенцију биолошког диверзитета усвојио 1992. године, фокусира се на очување екосистема.
Два аспекта очувања екосистема се односе на биолошку сигурност: управљање ризиком везаним за биотехнологијом настале МЖО и управљање ризиком везаним за инвазивне стране врсте. У контексту ин-ситу мера очувања Конвенција захтева: „...регулисање, управљање или контролу ризика везаног за употребу и увођење биотехнолошких МЖО, који вероватно имају штетан ефекат на околину који може утицати на конзервацију биолошког диверзитета и његово одрживо коришћење...".
Овај пропис даље налаже разматрање ризика на здравље људи. Конвенција је обавезала стране уговорнице на спречавање увођења инвазивних страних врста и на контролу или уништавање оних инвазивних интродукованих врста, које угрожавају екосистем, станиште или друге врсте.
Nature, 1999): Transgenic pollen harms monarch larvaeThe Cartagena Protocol on Biosafety
CONVENTION ON BIOLOGICAL DIVERSITY
UKAZ O PROGLAŠENJU ZAKONA O POTVRĐIVANJU KONVENCIJE O BIOLOŠKOJ RAZNOVRSNOSTI
СТРАТЕГИЈА БИОЛОШКЕ РАЗНОВРСНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗА ПЕРИОД ОД 2011. ДО 2018. ГОДИНЕ
(Крај)
Из биографије аутора
Др Татјана Папић Бранков је рођена у Требињу, природно-математичку гимназију је завршила у Никшићу, дипломирала је на Пољопривредном факултету у Новом Саду, смер Заштита биља, а докторирала је на Економском факултету у Суботици са темом "Економске и етичке импликације дифузије генетски модификоване хране". Научни је сарадник Института за економику пољопривреде у Београду.
I
Дављење у ланцима исхране-индустрија генетички модификоване хране (ГМО) против људске цивилизације
Генетички модификоване (ГМ) биљне културе производиле су се, 2012. године, на 148 милиона хектара. Узимајући у обзир један од система дефинисања континената (Африка, Азија, Европа, Северна Америка, Океанија, Јужна Америка), њихова производња одвијала се на свим континентима, у 29 држава. Буркина Фасо, Египат и Јужноафричка Република (Јужна Африка) производе ГМ културе на афричком континенту, а бивша Бурма (сада Савезна Република Мјанмар), Кина, Индија, Пакистан и Филипини на азијском континенту. Произвођачи са европског континента су: Република Чешка, Немачка, Пољска, Португалија, Румунија, Словачка, Шпанија и Шведска.
На северноамеричком континенту ГМ биљне културе производе се у пет држава: Канади, Костарики, Хондурасу, Мексику и Сједињеним Америчким Државама (САД), док је Аустралија једини представник континента Океаније. Значајан број земаља јужноамеричког континента производи ове културе, а то су: Аргентина, Боливија, Бразил, Чиле, Колумбија, Парагвај и Уругвај.
Заговорници трансгене технологије: научници, политичари и представници мултинационалних компанија тврде да је трансгена храна једнако сигурна за употребу као и традиционална, да не угрожава здравље и животну средину, да је њена производња јефтинија и најважније, да се решење проблема глади налази управо у примени ове технологије.
Ако је то тако, зашто остатак међународно признатих држава света чланица Уједињених нација (УН), њих 164, не производи ГМ културе? Када се узме у обзир да данас обрадиве површине покривају око 1,5 милијарди хектара, онда су ГМ биљне културе заузеле 10 одсто расположивих обрадивих површина. Зашто не 20 или 30 одсто?
ГМ храна, односно храна створена од генетички модификованих организама (ГМО) или храна са примесама ГМО је укључена у ланац исхране, упркос великим неслагањима о еколошким, здравственим и друштвеноекономским последицама њене употребе.
Нема научних сазнања да је генетички инжењеринг (ГИ) и у целини трансгена технологија без ризика. Стога, мора се поставити питање како је и зашто несигурна, недовршена, тзв. прљава технологија, ушла у наше животе, како су ГМ биљке добиле дозволу за увођење у животну средину и како су пласиране на тржиште?
Џорџ Буш понудио гладнима ГМО храну
Од прве примене ГИ (генетичког инжењеринга) на прехрамбеним усевима амерички државни апарат је, желећи да задржи позицију светског лидера у пољопривреди, подржао биотехнолошку индустрију.
Председник САД Џорџ Буш је предложио 23. маја 2003. Иницијативу за сузбијање глади у Африци коришћењем ГМ хране. Истовремено је оптужио Европу због „неоснованог и научно неутемељеног страха" од нове хране који омета напоре за сузбијање глади. Изразио је снажно уверење да ће ГМ створене биљке остварити већи принос, да ће се извоз САД повећати и да ће се створити бољи свет.
Његова реторика није новост. Напротив, она је прелазила са председника на председника, а америчком народу је преношена путем редовних вести и реклама. Иако је било дискретних наговештаја у предизборној кампањи Барака Обаме да треба изменити законе о безбедности хране, настављена је иста политика подршке трансгене технологије. Парадоксално, прва дама САД Мишел Обама, такође слично претходницама, са ТВ екрана, нам показује своју башту са органски узгојеним биљкама!
Поруке америчких председника саставни су део општег плана мултинационалних компанија да преузму контролу над светским резервама хране. То је јасно изнесено на Конференцији биотехнолошке индустрије у јануару 1999. године. Тада је представник Андерсон консалтинга објаснио како је његова компанија помогла компанији Монсанто у стварању тог плана.
Најпре су од Монсанта затражили да им открије визију идеалне будућности за петнаест до двадесет година. Директори Монсанта су описали свет у коме је 100 одсто комерцијалног семена ГМ и патентирано. Компанија Андерсон консалтингје, кренувши од те визије, развила стратегију за њено остварење и предочилаМонсанту кораке и процедуре које је неопходно предузети да би заузели индустријску доминацију.
Како би спровеле своју стратегију и преузеле контролу над семеном, биотехнолошке компаније су преузеле 23 одсто семенских компанија. Монсантоје остварио доминантан положај заузевши 91 одсто тржишта ГМ хране. Иако је ГМ храна ушла у наше животе и у ланац исхране, ипак, индустрија није остварила циљ преузимања свих залиха природног семена, захваљујући отпору јавности широм света.
Амерички извоз ГМ соје и кукуруза је опао, а гладни афрички народи нису прихватили америчку помоћ у храни. Верујући да је отпор Европске уније основна препрека отварању нових тржишта, САД су 13. маја 2003. поднеле тужбу против ЕУ, Светској трговинској организацији, оптужујући је да рестриктивном политиком о ГМ храни нарушава међународне уговоре. На дан слања тужбе, министар за трговину САД, Р. Зелик је изјавио: „Свеобухватна научна истраживања доказала су да је биотехнолошки произведена храна здрава и безбедна".
Представници индустрије од почетка понављају ову реченицу, и то је њихова кључна претпоставка. Међутим, та претпоставка није истинита. Могући разорни ефекти нових ГМ организама на животну средину и здравље остају, петнаест година након комерцијализације прве трансгене биљке и даље отворена питања, предмет дебате влада, научника и шире јавности. Водећих једанаест молекуларних биолога је објавило 1974. године отворено писмо у којем моле своје колеге да уведу добровољни мораторијум на спровођење високоризичних експеримената са рекомбинантном дезоксирибонуклеинском киселином (ДНК).
Следеће године, сто четрдесет биолога из седамнаест земаља света састало се уАсиломару (Калифорнија) како би размотрили опасности ових експеримената на околину и здравље. Победио је финансијски интерес...
Неколико биолога и еколога су, годинама, изражавали своју забринутост у вези са новом технологијом. Такво становиште, неретко их је коштало каријере. Прича о Арпаду Пуцтаиу месецима је пунила насловне стране европских новина.
Откривши нестабилност ГМ хране и могућност оштећења имуног система, мозга, јетре, тестиса, желуца и црева и потенцијалну канцерогеност препоручио је темељније испитивање ГМ хране пре тржишног пласмана. Након 35 година рада у Институту Ровет (Абердин, Шкотска), изненада је суспендован уз вишемесечну забрану јавног говора! Према неким наводима Бил Клинтон је у телефонском разговору са Тонијем Блером затражио суспензију овог научника и затварање даљих истраживања.
За разлику од Америке, у којој је владала потпуна медијска блокада по свим контроверзним питањима у вези са ГМО и чији су грађани тек 1999. године, када је случај Стар Линк кукуруза изазвао прекид извоза и масовни повраћај извезене хране, сазнали да свакодневно једу ГМ храну, прича о А. Пуцтаиу пала је на плодно тле у Великој Британији. Британска јавност је већ била уздрмана због болести лудих крава која је проузроковала смрт неколико људи, упркос ранијим уверавањима владе да опасност не постоји.
Медији су подивљали. У трећој седмици фебруара 1999. године написано је више од 19.000 новинских чланака о ГМО. У априлу исте године британска прехрамбена индустрија је попустила под притиском потрошача. Унилевер, највећи произвођач хране у Енглеској је најавио како ће уклонити ГМ састојке из својих производа који се продају широм Европе, Нестле је исту ствар објавио следеће седмице, као и велики ланци супермаркета Теско Сејнсбери,Сејфвеј и Самерфилд.
И Мекдоналд и Бургеркинг су најавили повлачење ГМ соје и кукуруза из својих намирница у европским трговинама. На крају у ГМО табору није остала ниједна велика малопродајна компанија и све оне које су прешле у други табор су потрошиле милионе долара на попуњавање залиха са генетички немодификованим кукурузом, сојом и њиховим дериватима. ЕУ усвојила је закон којим се захтева да се сва храна која садржи више од 1 одсто ГМ састојака обележава. Већина европских произвођача елиминисала је ГМ састојке како би избегла означавање производа. Од 2003. дозвољени проценат ГМ састојака, одобрених за употребу у ЕУ смањен је на 0.9 одсто.
Ни мишеви неће ГМО кукуруз
Каква би требало да буду истраживања процене сигурности трансгене хране? Свеобухватна. Истраживачи би требало да идентификују тип и количину свих беланчевина пре и након модификације; требало би да анализирају присуство додатих молекула на новој беланчевини на свим деловима биљке и у свим фазама раста; да упореде облик додате беланчевине у ГМ биљци са природним обликом; требало би да провере целу структуру ДНК како би утврдили да ли је процес уметања гена променио неки низ; требало би да установе евентуално присуство нових вируса, анализирају алергеност, токсичност, отпорност на антибиотике, спроведу нутриционистичка истраживања итд. Идентификација могућих опасности од намернододатог страног гена, а посебно не од фрагмената гена или прераспоређене ДНК, није темељно спроведена ни у једном истраживању. С обзиром на то да анализе опасности нису ваљано спроведене, можда се у доношењу закључака треба ослонити на мудрост крава, веверица, јелена и мишева.
Х. Влиџер, фармер из Ајове, је након жетве кукуруза једну страну јасли дугу девет метара напунио ГМ-ом, а другу конвенционалним кукурузом. Када је двадесет пет крава пустио у обор, све су се скупиле на страну јасли у којој се налазио природни кукуруз. Када га више није било, мало су грицнуле ГМ кукуруз, али су се брзо предомислиле и отишле. Сличан експеримент, са сличним резултатима спроведен је и на веверицама. Писац С. Спринкел је описао крдо од четрдесетак јелена који су се хранили на пољу еколошке соје, али нису ни окусили ГМ соју која им је, такође, била доступна. Позната је његова изјава: " Чак ће и мишеви кренути даље ако нађу алтернативу овим усевима". Неки норвешки фармер је потврдио истинитост ове изјаве, јер је у амбару препуном мишева оставио две хрпе кукуруза, једну са природним, другу са ГМ кукурузом. Као и у претходним причама, ГМ храна остала је нетакнута.
На састанку Биотехнолошког удружења Минесота, човек подиже јаркоцрвени парадајз пречника око 6 центиметара, показује га публици и каже: „Овај парадајз је убран пре седам дана". Пажњу пет стотина учесника привукао је показујући идентичан парадајз уз речи: „Овај парадајз је убран пре 30 дана". Човек је наставио. „Овај парадајз је убран пре 90 дана"; „Овај парадајз је убран пре 150 дана".
Положио је на сто плодове парадајза. Сви су били свежи, црвени и зрели. Сви су имали нове гене у својој ДНК како би изгледали свеже. Говорник је застао допустивши присутнима да се диве бесмртном парадајзу. Након одређеног времена устао је човек шездесетих година који је прекинуо дуги мук: „Као биохемичар, имам проблем. Ако парадајз није иструлео, нити пропао за 150 дана, шта сте учинили са хранљивом вредношћу?" Био је то Б. Лашмет, који се бавио изучавањем унапређења продуктивности пољопривредне производње, нутриционизмом и екологијом земљишта. Парадајз од 150 дана није одговарао његовој дефиницији унапређивања. Говорник није одговорио. Двојица младића из првог реда су устала, пришла му и тихим гласом га замолила да им се придружи ван сале...
Њих тројица су изашла ван, затворила врата за собом и онда је један од младића рекао: „Нас не занима хранљива вредност. Занима нас само хоће ли домаћица купити парадајз 180 дана након бербе".
Б. Лашмет се наљутио, и то им је рекао. Објаснио им је да су, уколико парадајз не труне, морали учинити нешто са шећером и ензимима. Младићи су били љубазни и допустили су му да говори неко време, вероватно задовољни што бес искаљује на њима, а не у конференцијској сали. На вечери Б. Лашмет и његова супруга вечерали су потпуно сами. „Помислили бисте да сам губав", рекао је, „људи би нам пришли, погледали нас и удаљили се". Свестан да је у мањини, напустио је Биотехнолошко удружење и с тугом и бесом посматрао како се ГМ усеви шире.
Амерички генетичари и експерименти Трећег Рајха
Манипулација глобалним поседима почела је у XVI веку у Енглеској, у време династије Тјудора доношењем закона којим општинско земљиште постаје приватно власништво (у историји познато као „овце су појеле људе"). Данас је скоро свака стопа наше планете, осим Антарктика, који је делимично сачуван као неискористива заједничка својина, у приватном комерцијалном власништву, или под контролом влада.
Приватизација и патентирање генетичких ресурса, односно јавних добара представља завршетак полувековне историје комерцијализације и нестајање последње границе природног света. Велике силе и међународне организације одобриле су патентирање вештачки конструисаних гена, организама и процеса. У суштини патентирања лежи питање да ли су створени гени, ћелије, ткива и органи заиста људски изуми или само открића природе која су људи модификовали? Да би се квалификовао патентирани изум, проналазач мора доказати да је откриће ново, до тада невиђено и да је корисно, односно да служи одређеној сврси. Чак иако је нешто ново, невиђено и корисно, не може се прогласити изумом и заштити патентом ако је откриће природе. Због тога ни хемијски елементи, када су откривени, нису могли бити патентирани.
Ниједан молекуларни биолог никада није створио ген, ћелију, ткиво, орган или организам де ново. Ипак, патентни заводи признали су велики број патената добијених новом технологијом, а први признати патент односио се на сисара, ГМ миша, који у себи садржи људске гене са предиспозицијом за рак, те се тај „онкомиш" продаје као истраживачки модел за проучавање рака. Патенти су обично широког спектра, те дају компанијама власт и контролу над свим што се узгаја на фармама и у баштама. Патентирање је створило атмосферу снажне конкуренције између хемијских, фармацеутских, пољопривредних и биотехнолошких компанија.
Казне за повреде патената и крађа пословних тајни најчешћи су разлози међусобних сукоба компанија, а разрешење сукоба се обично одиграва на суду.
Најважнија пољопривредна биотехнолошка компанија, Монсанто, годишње издваја 10 милиона УСД из свог буџета за надзор фармера и суђења са њима. Најпознатија парница Монсанто против Шмајсера окончана је 2008. године након осмогодишњег суђења. Према Монсанту П. Шмајсер произвођач уљане репице из Бруна, Саскетчеван (Канада) је 1997. године на својим парцелама открио ГМ уљану репицу, намерно сачувао семе и засејао наредне године на површини од око 400 хектара, те је тиме повредио патентно право. Касније је компанија признала да је ненамерно кретање гена могући извор иницијалне појаве ГМ семена на његовим парцелама, а суд је је у финалној пресуди, донетој 19. марта 2008, пресудио у корист фармера, наложивши Монсанту да плати трошкове чишћења парцела контаминираних ГМ семеном.
Немали број војних аналитичара верује у то да се генетичка револуција не може задржати ван дохвата војних планера. Као оружје масовног разарања, генетичко оружје је попут нуклеарног, а може се произвести уз знатно ниже трошкове, што га чини идеалним оружјем будућности. Новом технологијом могу се програмирати гени заразних микроорганизама тако да се повећа њихова резистентност на антибиотике, вирулентност или стабилност у околини; могу се уметнути гени убице у безопасне микроорганизме, чиме би се добили биолошки агенси које тело препознаје као безопасне те им не пружа отпор; могуће је уметнути гене који утичу на расположење, понашање, телесну температуру итд.
Другим речима, може се добити оружје за различите војне сврхе, од тероризма и противодбрамбених операција до широких ратних дејстава усмерених на читаве народе. Истраживања људских гена и генске терапије оживљавају врло реалну могућност да се, по први пут у историји, наново створе генетичке шифре људске врсте и да се почне преусмеравати ток будуће биолошке еволуције на Земљи. Могућност стварања новог еугеничког човека више није сан лудих политичких демагога него потрошачка опција у блиској будућности и веома уносно комерцијално тржиште.
Еугеничари верују да су крвне везе и наслеђе далеко важнији у обликовању људског понашања и у одређивању статуса различитих етничких и расних групација од економских, друштвених или културних одредница. Нацистички настројени Немци су корене идеологије пронашли у еугенички настројеној Америци. Још је Теодор Рузвелт, 26. председник САД, говорио о стерилизацији криминалаца и ментално оштећених људи и о његовој жељи да онемогући одрастања кривих људи итд. Од почетка прошлог века до велике депресије, еугенику је прихватила већина америчке интелектуалне елите, као лек за све привредне неједнакости и друштвена зла.
Иако је, формално, еугенички покрет у САД доживео крах, до краја тридесетих година прошлог века Генетичко друштво Америке је на својим састанцима расправљало о томе да ли формално осудити еугеничку политику Трећег Рајха. За такву одлуку никада није било довољно гласова.
"Достигнућа данашњице"
Маштања о изолованим, мрачним лабораторијама у којима седе разбарушени научници док стварају получовека-полумајмуна, замењена су стварношћу светлих кабинета моћних влада, фирмираним оделима брокера и службеника индустрије односа са јавношћу, научницима који нам нуде нове организме и храну и обећавају да ћемо бити здрави, сити и богати.
Изнајмљивање или позајмљивање јајних ћелија или материце жене или женке и уметање у сродни или несродни организам, контрацепцијски кукуруз, пребацивање гена из животиње у биљку, човека или микроорганизама и обрнуто, производња људских органа, клонирање ембриона мртвих људи, самоубилачко семе и хирургија гена, само су нека од достигнућа данашњице.
Хране има, али какве...
Оправдавајући милијарде утрошених долара, велику количину енергије и времена на борбу са противницима, мултинационалне компаније нам лицемерно сервирају мит према којем проблем глади у свету може решити само њихова нова, трансгена храна. Тиме свесно уводе у заблуду хиљаде и хиљаде грађана света, који можда не знају да се у свету производи сувишак хране, али не постоји политичка воља да се реше проблеми њене дистрибуције и доступности!
2013 World Hunger and Poverty Facts and Statistics
(Глад у свету - Чињенице и статистика сиромаштва)
II
Патентирање живота
Фундамент развоја мултинационалних компанија је поверење инвеститора, јер њихову тржишну вредност, осим имовине коју поседују, детерминише и вредност акција на берзи, која се често мења зависно од субјективних процена и емоција.
Примера ради, након обелодањивања афере лажног приказивања ефикасности лекова (у експерименталној фази): Маримастата, против рака и Закутекса против панкреатитиса, вредност британске биотехнолошке корпорације Бајотек опала је са две милијарде фунти на свега 330 милиона фунти. Улагања инвеститора зависе од очекивања и потенцијалне зараде на будућем тржишту.
Тако је од 1970. до 1997. године укупно уложено у биотехнолошка истраживања (не само ГИ) око 60 милијарди УСД, док су 2000. године улагања у биотехнологију достигла врхунских 38 милијарди УСД, стимулисано обећањем мапирања људског генома.
Само годину дана касније, када је постало јасно да ће протећи године док открића не допринесу лечењу људи, интересовање за биотехнологију почело је постепено да опада, а улагања су се смањила више од три пута, односно на 11 милијарди УСД!
Због тога компаније веома много улажу у односе са јавношћу...
Промоција општег благостања
Односи са јавношћу означавају невидљиве мере којима држава, или компанија придобија јавно мњење за преузимање одређених корака (било да је у питању вођење рата или увођење нове технологије), чиме се ствара спрега између психологије масе и корпоративних, односно политичких циљева.
Сваке године корпорације улажу милијарде УСД у индустрију односа са јавношћу, која их презентује у повољнијем светлу и диктира њихову стратегију у односу на државу, јавне институције и јавност у целини. Како односи са јавношћу налажу, брошуре, сајтови и јавне објаве корпорација одају утисак искрене заинтересованости за планету и опште благостање. Дау агро сајенс истиче да унапређење живота људи представља њихову најважнију мисију, Дипон креира одрживе солуције потребне за бољи, безбеднији и здравији живот људи, а Монсанто примењује иновације и технологију како би помогао фармерима да произведу здравију храну и квалитетнија крмива.
Индустрија односа са јавношћу, у складу са често употребљаваним терминима са јавних наступа „транспарентност", „демократија", „подела добити", „дијалог" и „поштовање", позива опозицију (друштвене организације и невладине организације) на дијалог.
Ови дијалози доприносе бољем разумевању проблема, изолацији „радикалних" противника, који се карактеришу као незаинтересовани и тешки за сарадњу, као и упознавању са аргументима противника и лакшем припремању адекватних реакција. Постоје бројне стратегије индустрије односа са јавношћу, које се користе у различите сврхе, у различитим околностима а најзначајније су: промена назива компаније, удруживање, ангажовање независних појединаца и институција, извињења и обећања.
Промена назива компанија, или удруживање користи се и да би се прикрила контроверзна прошлост данашњих најважнијих компанија произвођача ГМ хране.
Ове компаније су биле укључене у деловање против људског живота и озбиљне еколошке катастрофе. Тако су Монсанто, Циба-Гајги и Дау, производили дихлор-дифенил-трихлоретан (ДДТ) и друге екстремно штетне пестициде, дефолијанте и хемикалије као што су желатинозни газолин, полихлоровани бифенил, агент оранџ. Фарбен-Хехст, БАСФ, Бајер, Агфа су производили гасне отрове и присиљавали логораше Аушвица (83.000 логораша) на рад!
Преживели логораши се још увек парниче са компанијом ИГ Фарбен. Јунион карбид корпорејшн (која се вишегодишњим продајама и спајањима трансформисала у Дау и Авентис, односно Бајер) је одговорна за смрт неколико стотина и патње 140.000 људи. Трагедија се догодила након излагања метил-изоцианату 1986. године. Витамински картел Рон-пулен (сада Авентис), Рош и БАСФ су финансијским шпекулацијама оштетили америчко тржиште за 5-6, а светско за преко 20 милијарди УС долара. У име одштете ЕУ је у септембру 2001. године, Рош исплатио 462, БАСФ296, а Рон-пулен пет милиона евра.
Убијају и плаћају одштету
Један од историјски најгорих случајева корпоративног нехата, СМОН трагедију изазвала је Циба-Гајги. Назив СМОН описује синдром (поремећај вида и парализа стопала и ногу) који изазива употреба Клиоквинола коришћеног у Јапану од 1953. године у лечењу абдоминалног бола и дизентерије.
Тек 1970. године када је оболело 10.000 Јапанаца, научници су повезали болест са употребом овог лека. Иако је Циба негирала повезаност доказано је да је са проблемом била упозната још 1953. године, а да је доказе о штетности лека имала 1962. године.
Преко 5.000 правника је било ангажовано у парници против ове компаније! На крају суђења Циба је исплатила жртвама 490 милиона УСД у име одштете. Тек 1985. године компанија је потпуно повукла овај лек са тржишта извињавајући се жртвама и њиховим породицама. Партнер Циба компаније, Сандоз, одговоран је за тешку еколошку катастрофу из 1986. године, односно изливање 8 тона живе и 30 тона екстремно штетних органофосфата у реку Рајну.
Први чувени инцидент са ГМО десио се 1989. године, када је јапанска корпорација Шова денко избацила на тржиште ГМ триптофан као додатак исхрани. Око 1.500 људи је хронично оболело, а 37 умрло! Компанија није дозволила контролу од стране независне комисије, а ГМ бактеријске културе су уништене.
Ко су пропоненти ГИ? Њихов одабир је једна од најважнијих стратегија индустрије односа са јавношћу.
Добар кандидат треба да буде познат у својој области (бар у својој земљи), уколико је партијски неангажован, пожељно је да буде у вези са индустријом или државним апаратом.
Најистакнутији научници заговорници биотехнологије су: Ц .С. Пракаш, директор Центра за биљна биотехнолошка истраживања и један од оснивач Егбајоворлд фондације и члан Саветодавног комитета за биотехнологију америчког Министарства пољопривреде; Н. Бурлаг, отац Зелене револуције, био је један од највећих заговорника биотехнологије у сиромашним земљама; П. Стот, са Станфорд универзитета, рецензент првог ГМ лека, бивши директор Сектора за биотехнологију Управе за храну и лекове САД; Д. Т. Ејври, директор Глобалног центра за питања исхране са Хадсон института итд...
У чланцима и излагањима често износе ставове против Кјото споразума (основни циљ Споразума је смањење емисије штетних гасова у атмосферу) и производње органске хране (хране у којој нема вештачки синтетизованих материја). Пропоненти ГИ сматрају да су конзументи органске хране изложени осам пута већем ризику од инфицирања смртно опасним сојем бактерије Escerichie coli (0157:Х7). Тај податак први пут је објављен у раду Д. Т. Ејврија, у часопису Америкен Аутлук.
Овај часопис издаје Хадсон институт, односно институт којим Д. Т. Ејври руководи. Аутор се у раду позива на податке америчког Центра за контролу болести. Као узрок опасности наводи ђубрива животињског порекла, која су резервоар опасних бактерија, а масовно се користе у органској производњи. Према речима М. Кохена, истраживача из америчког Центра за контролу болести, Центар никада није спровео такво истраживање.
Од 1982. године овај сој бактерије углавном је откриван у говеђем месу. Осим тога, према правилима органске пољопривреде ђубрива животињског порекла морају да буду добро компостирана и морају да се употребе најмање 120 дана пре бербе плодова, чиме се могућност појаве бактерије Escerichie Coli максимално редукује.
Компаније некада прибегавају извињењима и обећањима. Након изјаве Р. Шапира извршног шефа Монсанто компаније, 1999. године да су вероватни узроци отпора јавности према ГМО агресивне кампање које иритирају масе, Монсанто је обећао да неће комерцијализовати Терминатор семена, да ће поштовати туђе ставове, да ће своја истраживања делити са универзитетима, да ће поштовати законе САД и да ће пласирати само производе одобрене од надлежних институција САД, Европе и Јапана.
Слично је обећао и Дипон. Биотехнолошке корпорације у кризним ситуацијама користе услуге компанија из сектора Односа са јавношћу, специјализованих за кризни менаџмент, између осталих Басн-Мастелер компаније, која је у власништву Вајр&Плестик продактс (најмоћније компаније из области односа са јавношћу). Дајрект импакт компанија, пословница Басн-мастелер компаније, представља нетрадиционалну „трећу ногу стола за лобирање" (друге две су: традиционални Односи са јавношћу и традиционално лобирање), значи не лобира Конгрес директно, те јавност нема увид у њихове активности и трошкове а специјализована је за „народне односе са јавношћу".
„Народни Односи са јавношћу" фокусирани су на одређене групе становништва, чланове цркве, синдиката или пензионере. Користио их је Монсанто деведесетих година минулог века за проналажање Њујорчана расположених да говоре позитивно о ГМ хормону раста крава.
Кампање се користе и у едукативне сврхе. У септембру 1999. године,Новартис је промовисао кампању намењену студентима и професорима, у склопу које је обезбедио донацију у износу од 150.000 УС долара за оснивање студентског часописа Јор Ворлд: Биотехнолоџи Енд Ју, који говори о потенцијалима биотехнологије у очувању здравља људи и животне средине.
Остали спонзори овог часописа су били: Организација биотехнолошке индустрије,Амген, Авентис, Биоген, Савет за биотехнолошку информисаност, Џинзим, Мерк, Монсанто, Новартис, Биотехнолошка организација Пенсилваније, Фајзер, Скотиш ентерпрајз и амерички Центар за трговину и енергију.
Новартис је такође, обезбедио 300.000 УС долара за изложбу под називом„Од фарме до тањира" у Музеју науке и индустрије у Чикагу, којег годишње посети око два милиона људи, укључујући 400.000 деце школског узраста, као и 25.000 УС долара за оснивање Биотехнолошког едукативног центра при Универзитету у Ајови. Од осталих примера, коришћења пропагандних кампања, значајно је поменути Монсанто донацију, 1999. године, за изложбу „Лепа наука" Волт Дизни.
Богаташи улажу у експлоатацију сиромашних
Да би се разумела важност улагања приватног сектора у пољопривредну биотехнологију, довољно је само упоредити њихов годишњи буџет за истраживања и развој са буџетом за истраживања којим располажу земље у развоју.
Приватни сектор, укључујући и мале биотехнолошке компаније уложио је у пољопривредну биотехнологију 1996. године 1,5 милијарди УС долара, а две године касније, главне „лифе сциенце" компаније су инвестирале у исту намену 2,6 милијарди УС долара највећих мултинационалних компанија 2001. године је уложило у истраживања и развој скоро три милијарде УСД, а Консултативна група за међународна истраживања у пољопривреди, највећи међународни представник јавног сектора десет пута мање.
Највећи пољопривредни истраживачки програми јавног сектора у Бразилу, Кини, Индији, појединачно располажу буџетом, за ову намену, мањим од пола милијарде долара. Приватни сектор је фокусирао инвестиције на индустријске земље и на свега неколико земаља у развоју. Сматра се да су годишња улагања овог сектора у индустријске земље између 1 и 1,5 милијарде УС долара. Укупна улагања приватних компанија у земље у развоју нису позната, али су без сумње мања од улагања јавног сектора у овим земљама. Само мали део средстава за истраживање и развој, приватни сектор директно улаже у земље у развоју. Углавном то чини преко глобалних „лифе сциенце" компанија које се спајају или удружују са локалним семенским компанијама.
Јавни сектор финансира око 90 одсто укупних пољопривредних истраживања земаља у развоју и око 50 одсто истраживања индустријских земаља. Годишње улаже између 900 милиона и једну милијарду УС долара, или 16 одсто буџета, за истраживања и развој индустријских земаља. Јавне организације и универзитети индустријских земаља спроводе значајан део биотехнолошких истраживања која су само малим делом окренута решавању проблема земаља у развоју.
Већина њихових инструмената и производа може бити корисна и за земље у развоју, али оне имају ограничени приступ због јаке тежње ових организација да заштите и продају интелектуалну својину, као и због повећаног броја савеза између ових организација и приватног сектора, чиме се губе традиционалне разлике између приватног и јавног сектора.
Укупна улагања јавног сектора у истраживања земаља у развоју износе 18 до 25 одсто улагања у индустријске земље и крећу се од 165 до 250 милиона УСД. С обзиром на то да постоје велике разлике у развијености капацитета за биотехнолошка истраживања и развој, ове земље се према развијености Националног пољопривредног истраживачког система деле на три групе:
- а) тип 1 (Индија, Кина, Мексико, Бразил и Јужна Африка), имају велике капацитете за истраживања у области молекуларне биологије, укључујући и изучавање структуре и организације генома, који су најчешће лоцирани на универзитетима. Ове земље су способне да развију нове молекуларне инструменте за властите потребе;
- б) тип 2 (Тајланд, Филипини, Пакистан, Колумбија, Уругвај и Кенија) имају значајне капацитете за примењена истраживања на пољу биљне селекције, као и капацитет за „позајмљивање" и примену молекуларних инструмената развијених у другим државама;
- ц) тип 3 (већина Африке) имају веома слабе капацитете за биљну селекцију и практично немају капацитете за истраживања у области молекуларне биологије.
Вештачка будућност
Приватни сектор је ретко и скромно инвестирао у биљна истраживања шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, посебно у земљама у развоју којима је недостајао ефикасан механизам заштите интелектуалне својине. Тадашњи продукти истраживања су били јавна добра са нетакмичарским и неискључивим карактером, односно добра која доносе корист друштву независно од прихода ствараоца. Семенска индустрија се средином осамдесетих година, захваљујући економској исплативости хибрида странооплодних врста (нпр. кукуруза), активирала у земљама у развоју, прво преко мултинационалних компанија из развијених земаља, а потом и преко националних компанија када су формиране. Даљи стимуланс за улагања приватног сектора у пољопривредна истраживања дале су САД и друге индустријске земље одобравањем патентирања вештачки конструисаних гена и ГМ биљака.
Према подацима америчког Министарства за пољопривреду из 2004. године, у власништву компанија у различитим државама света налази се 7.368 биотехнолошких патената, у власништву универзитета и непрофитних организација 2.765, а у државном свега 789. САД су лидер у све три поменуте категорије, имају 62 одсто патената у власништву компанија, 85 одсто у власништву универзитета и непрофитних организација и 53 одсто у државном власништву, док Велика Британија, база биотехнологије у ЕУ, има 4 одсто патената у власништву компанија, 1,4 одсто у власништву универзитета и непрофитних организација, а 6,3 одсто у државном власништву у односу на укупан број патената.
Десет компанија контролише 44 одсто од укупног броја биотехнолошких патената у власништву компанија, а лидер по броју патената, Монсанто 9,1 одсто.
Лаж, одвратна лаж, и пропаганда
Успешно освајање тржишта мултинационалне компаније произвођачи ГМ хране дугују индустрији односа са јавношћу, блиским односима са државним апаратом САД, великим улагањима у истраживања и развој, међународној заједници која је одобрила патентирање вештачки конструисаних гена и ГМ биљака, међународним организацијама, пре свега Светској трговинској организацији, фондацијама, неким научницима и научним установама, као и систему подршке у виду организација директних промотера биотехнологије.
Вунена времена "Гвоздене леди Тачер"
Приватни сектор је временом не само преузео примат у пољопривредним биотехнолошким истраживањима, него је циљно уништио углед јавних институција која су та истраживања раније радила. Класичан пример је судбина Плант бридинг Института из Кембриџа. Овај институт је био стуб британске пољопривредне науке и империјалне пољопривредне политике.Маргарет Тачер, бивши премијер Уједињеног Краљевства га је, 1987. године, продала Институт Унилевер компанији. Иза ове куповине је стајала нафтна компанија Шел оил. У часопису Њу сајенс од 27. новембра 1986, тадашњи директор Шел никерсонс сидса, Д. Ганери овако објашњава везу између нафте и семена: „...Нафта је хемикалија, и пестициди су хемикалије, а капацитети потребни за стварање пестицида не разликују се битно од капацитета потребних за развој семена". Као резултат ове продаје, научни део института је (знатно смањен, пресељен у Норвич) наставио да се финансира из државног буџета, а семенарски део је припао компанији.
The Showa Denko Tryptophan disaster reevaluated: Conclusion - genetic engineering was the cause of death to 37 persons
(Генетски инжењеринг је узрок смрти за 37 лица)
III
Има ли спаса здравој исхрани?
Генска револуција је несумњиво најбрже усвојена биљна технологија у модерној историји људског рода. Укупне површине под ГМ културама у свету, у протеклих петнаест година увећане су за око 87 пута.
Импресивном дифузијом ГМ биљке (148 милиона хектара, 2010) су окупирале значајних 10 одсто укупних обрадивих површина на планети Земљи. Комерцијална производња ових биљака је заступљена на свим континентима, али је ареал њихове распрострањености различит по различитим државама света.
Тренутно се у САД производи: ГМ кукуруз, соја, памук, уљана репица, шећерна репа, луцерка, папаја и бундева; у Бразилу: соја, кукуруз и памук; у Индији памук; у Аргентини: соја, кукуруз и памук; у Јужној Африци: соја, кукуруз и памук; у Канади: уљана репица, кукуруз, соја и шећерна репа; у Кини: памук,папаја, топола, парадајз и паприка бабура; у Парагвају соја; у Пакистану памук;у Уругвају: соја и кукуруз; у Боливији соја; у Аустралији памук и уљана репица; на Филипинима кукуруз; у Мјанмару памук; у Буркина Фасо памук; у Шпанији кукуруз; у Мексику памук и соја; у Колумбији памук; у Чилеу: кукуруз, соја и уљана репица; у Хондурасу кукуруз; у Португалу кукуруз; у Чешкој кукуруз и кромпир; у Пољској кукуруз; у Египту кукуруз; у Словачкој кукуруз; у Костарики памук и соја; у Румунији кукуруз; у Шведској кромпир, а у Немачкој кромпир.
Већ у другој години узгоја површине под ГМ културама увећане су скоро 5,5пута у односу на прву. У трећој години, у односу на другу, пораст је износио 150 одсто, четвртој у односу на трећу око 40 одсто. У петој, преломној години гајења (2000. година) забележен је пораст од свега 10 одсто, узрокован увођењем мораторијума ЕУ на увоз трансгених биљака, који се одразио на сетвене планове америчких фармера. Након тога, у следећим годинама забележен је тренд раста од 19 одсто, 11 одсто, 15 одсто, 20 одсто, 11 одсто, 13 одсто и 12 одсто у 2007. години у односу на 2006. годину. Најнижа стопа раста забележена је у 2008 (9,3 одсто), 2009. години (7,2 одсто) и 2010 (10,4 одсто) највероватније због рекордно високе цене ГМ семена и технолошких такси.
Улога Светске трговинске организације у ширењу нове хране
Светска трговинска организација је често инструмент претње у константној тензији између САД и ЕУ, која је кулминирала јуна 1999. године, увођењем мораторијума на трансгене биљке, односно забраном увоза свих америчких ГМ производа (семе, намирнице, храна за стоку) у ЕУ. У мају 2003. САД су уз подршку Аргентине, Канаде, Египта, Аустралије, Новог Зеланда, Мексика, Чилеа, Колумбије, Ел Салвадора, Хондураса, Перуа и Уругваја, тужиле Европу овој трговинској организацији.
Светска трговинска организација, након више одлагања, фебруара 2006. године донела прелиминарну одлуку, да је ЕУ нарушила међународна трговинска правила, да је мораторијум нанео штету извозу из САД, Канаде и Аргентине и да је забрана нелегална и незаснована на научним доказима. Такође је утврђено да су шест чланица Уније: Француска, Немачка, Аустрија, Италија, Луксембург и Грчка прекршиле прописе увођењем забрана. Пресуда се односи само на период од јуна 1999. године до августа 2003. године, јер је Брисел поново одобрио увоз ГМО у мају 2004. године.
Покушај забране увоза ГМ хране од стране Шри Ланке, 2001. године, је пропао, након захтева Светске трговинске организације о одлагању примене забране на 60 дана (уз образложење да је потребан одређени период за усклађивање) и претњи САД да ће употребити механизме ове организације. Сличан покушај Хрватске 2001. године изазвао је идентичну реакцију САД.
Боливија, која је усвојила резолуцију о забрани ГМО, у јануару 2001. године је била присиљена да опозове законе због притиска Аргентине и биотехнолошких компанија. Као једна од важних промена о којој се говорило 2001. године, када се Кина укључила у Светску трговинску организацију, била је да ће тржиште ове државе постати много отвореније и конкурентније, те да ће се повећати увоз трансгене технологије и њених производа.
Усвајање Општег споразума о трговини услугама, 1995. године, је олакшало сарадњу индустрије и универзитета. Индустрија финансира одређена истраживања универзитета и научних институција, а заузврат користи већ постојећу инфраструктурууниверзитета и добија интелектуални капитал и репутацију. Један од кључних разлога најбржег раста (20 одсто) „лајф сајенс" универзитетског сектора од 1995. до 2000. године је управо сарадња универзитета и мултинационалних компанија које су од 1970. године седмоструко увећале финансирања универзитета.
Тако је биотехнолошка истраживања на Универзитету у Вашингтону донирао Монсанто (23,5 милиона УСД); Бајер је спонзорисао истраживања Макс Планк Института; Хехст Општу болницу у Масачусетсу (70 милиона УСД).
Већином уговора се дефинише право компанија да прве виде резултате истраживања и евентуално спрече њихово објављивање уколико постоје услови за патентирање У фискалној 1999. години око 120 америчких универзитета је затражило 7.612 патената, а бруто приход од 641 милиона УСД су остварили преко лиценци датих индустрији.
Социолог В. Повел сматра да су блиске везе универзитета и индустрије главни разлог због којег америчке компаније сада доминирају биотехнолошким тржиштем.
Будући да у државном буџету има све мање новца за истраживања, све више научника у САД и Европи зависи од корпорацијских спонзора, а тиме и од корпорацијског прихватања њихових истраживања и резултата. Примера ради, врхунски британски истраживачки центри финансирају се 80-90 одсто из приватних фондова.
Други веома значајан споразум Светске трговинске организације, Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине, усвојен је на Уругвајској рунди преговора 1994. године. Споразум обавезује чланице Светске трговинске организације, на патентну заштиту биотехнолошких проналазака (производа или процеса) и заштиту биљних варијетета патентирањем или суи генерис системом, чиме је појачана национална заштита САД и других индустријских земаља.
Уклањању баријера слободној трговини и улагањима, доприноси и Трансатлантски бизнис дијалог. Трансатлантски бизнис дијалог промовише партнерство између друштвених и приватних фирми и покушава да хармонизује регулативе ЕУ и САД (узајамно признавање стандарда, квалификација, захтева за дозволе или методе тестирања и резултате тестирања).
На Самиту САД-ЕУ, у јуну 1999. усвојен је низ принципа који чине Рани механизам упозорења, у случају потенцијалних трговинских спорова.
Трансатлантски бизнис дијалог се противи деловању науке као трговинске баријере, иницијативама о заштити животне средине које су препрека слободној трговини и обележавању које утиче на слободно кретање роба и услуга. Уколико биТрансатлантски бизнис дијалог успео у својим намерама ЕУ више не би могла да пружа отпор прихватању ГМ производа.
Националне политике у производњи трансгених биљних култура
Политика Сједињених Америчких Држава
Схвативши огромни потенцијал трансгене технологије, а желећи да задржи позицију светског предводника у пољопривреди, са првом применом ГИ на биљним културама, амерички државни апарат је подржао пољопривредне мултинационалне компаније. ГМ храна се пласира на тржиште САД без обележавања и одвајања од не-ГМ хране са минималним законодавним ограничењима. Осим тога, САД у складу са својом унутрашњом политиком производе много хране коју продају на страним тржиштима по нижим ценама или је испоручују у виду донација. Администрација Р. Регана у документу под називом „Координациони оквир за регулисање биотехнологије" је одлучила, да није потребно доносити посебне прописе за нове технологије (као што је ГИ) јер доприносе ширењу традиционалне селекције без појаве нових ризика, те је у склопу постојећих федералних закона: Закона о биљним болестима и штеточинама, Закона о храни, лековима и козметици и Закона о инсектицидима, фунгицидима и родентицидима, дефинисала поделу надлежности између три агенције: Министарства за пољопривреду, Управе за храну и лекове и Агенције за заштиту животне средине.
Министарству пољопривреде су припале две надлежности којима управља Служба за инспекцију здравља животиња и биљака.
Пошто је традиционална одговорност Службе за инспекцију здравља животиња и биљака, праћење и ширење интродукованих егзотичних биљака, животиња и њихових болести, нови ГМО су регулисани слично. У суштини, Служба за инспекцију здравља животиња и биљака је, прва агенција која разматра безбедност нове ГМ културе.
Уколико је нова ГМ култура намењена за исхрану људи или животиња, Управа за храну и лекове је одговорна за евалуацију здравствене безбедности хране. Агенција за заштиту животне средине чија је одговорност прописивање дозвољеног нивоа пестицида, задужена је и за регулисање Бт-токсина-природних пестицида које производе захваљујући унетом гену, ГМ биљке отпорне на инсекте.
Исту политику подршке, не желећи да законима успоре развој биотехнологије или пошаљу Вол стриту погрешну поруку наставили су кабинети Џ. Буша (сениора), Џ. Буша (јуниора), и Б. Обаме.
Све нездраво, а нико болестан
Блиски односи биотехнолошке индустрије и државног апарата САД одржавају сена званичном нивоу, преко представника компанија и америчке администрације. Тако је А. Венеман, која је била члан Управног одбора најважније пољопривредне биотехнолошке компаније Монсанто филијале Калџин Инк, позната као велики промотер биотехнологије, постављена за секретара пољопривреде у кабинету Г. Буша (јуниора). В. Д. Ракелшаус након обављања функције главног администратора Агенције за заштиту животне средине, је постао члан Управног одбора Монсанто компаније; Л. Фишер, бивши асистент администратор Агенције за заштиту животне средине, је била један од потпредседника компаније Монсанто; М. Милер је са места супервизора Монсанто хемијске лабораторије, постављена за заменика директора огранка Управе за храну и лекове.
Сличних примера има и у најновијој историји. Иако је било дискретних наговештаја у предизборној кампањи Б. Обаме да ће изменити законе о безбедности хране и евентуално обележити ГМ храну, све наде су окончане избором М. Тејлора, лобисте Монсанта на функцију вишег саветника за безбедност хране у Управи за храну и лекове и Т. Вилсака, директора Монсанта за првог човека Министарства пољопривреде.
Државни апарат САД промовише у својој држави и у иностранству ГМ храну саједнаким ентузијазмом. Аргументи које користе у међународним преговорима како би друге државе стекле поверење у ГМ усеве и храну, тиме и у америчко законодавство, јесу:
1) ГМ усеви и храна су дозвољени у САД јер је ригорозним тестовима утврђено да не угрожавају здравље људи и животну средину;
2) Јавност САД верује у свој законодавни систем и задовољна је због конзумације ГМ хране;
3) Американци годинама једу ГМ храну и нико се није разболео или умро од ње.
Уколико селекционери (и/или фирме) донесу одлуку о пласирању нове сорте на тржиште, после пољских тестирања у којима се оцењују агрономске и квалитативне особине, подносе молбу Служби за инспекцију здравља животиња и биљака за тзв. дерегулацију.
Дерегулација значи, да што се тиче надлежности Службе, ГМ варијетет ће се третирати једнако као и конвенционални, односно будући узгој, извоз или међудржавно кретање неће захтевати нотификацију или дозволу за увођење.
Дерегулација је први важан корак у процесу евентуалног пласмана на тржиште нових ГМО у САД, јер комерцијализацију мора да одобри и Управа за храну и лекове (уколико је намењен за исхрану људи или животиња) и Агенција за заштиту животне средине (уколико производ садржи пестициде). У молби за дерегулацију морају да се наведу сви неопходни подаци за процену потенцијалних последица на околину и ризика од биљних болести и штеточина.
На основу достављених података, Министарство пољопривреде разматра биологију и генетику биљке, природу и порекло коришћеног генетског материјала, могуће ефекте на друге пољопривредне производе и организме у животној средини, као и извештај о извршеном пољском огледу.
Америка гаји само ГМ кукуруз
Зависно од специфичности биљке процењују се потенцијалне последице као што су: потенцијал за појаву биљних болести и штеточина, осетљивост на болести и штеточине, експресија производа гена, нових ензима, промена метаболизма биљке, закоровљеност, могућност укрштања са компатибилним биљкама, мере култивације, последице на нециљне организме (укључујући људе), последице на друге пољопривредне производе и потенцијал за трансфер гена на друге врсте организама.
Молбу и своју процену Министарство објављује у Федералном регистру за коментаре јавности. Након разматрања тих коментара доноси се коначна одлука.
Уколико је молба позитивно оцењена значи да, Министарство пољопривреде гарантује да: нова трансгена биљка не испољава патогене особине, неће постати коров или не-ГМ биљка, неће повећати закоровљеност било које друге биљке са којом је сексуално компатибилна и да неће нанети штету пољопривредним производима и корисним организмима.
По Закону о храни, лековима и козметици легалну одговорност за здравствену безбедност прехрамбених производа или адитива сноси у потпуности стваралац хране, а Управа за храну и лекове је овлашћена, углавном, за надзор здравствене безбедности хране већ пласиране на тржиште и обележавање прехрамбених производа (у одређеним случајевима).
Управа за храну и лекове се у процени безбедности хране примарно ослања на два дела овог закона: Правило о кварењу и Правило о адитивима у храни. У склопу Правила о кварењу, Управа има посттржишно овлашћење да храну ризичну по здравље уклони са тржишта или да санкционише субјекта који је пласирао.
Правило о адитивима у храни дефинише да су све супстанце намерно додате храни адитиви, осим ако нису изузете јер су „генерално препознате као безбедне" или су пестициди (надлежност Агенције за заштиту животне средине). „Генерално препознате као безбедне" супстанце су најчешће: воће, поврће и житарица које се већ дуго користе у исхрани, док се као адитиви третирају супстанце које имају ретке, неуобичајене хемијске функције, непознату токсичност или представљају нову главну прехрамбену компоненту хране, што до сада није забележено у САД јер су супстанце које се ГИ додају у храну према њиховом мишљењу, добро познати протеини, масти и угљени хидрати, функционално веома слични протеинима, мастима и угљеним хидратима који се често и на безбедан начин конзумирају у исхрани и због тога се сматрају безбедним супстанцама.
У пракси, надзорна парадигма Управе за храну и лекове је „суштинска еквивалентност", што значи да садржај алергена, хранива или токсина нове ГМ хране мора бити у нормалном опсегу еквивалента, конвенционалне хране. Уколико је тако, Управа не регулише ГМ храну другачије од било које друге.
У супротном, уколико одреди да ГМ храна није еквивалентна са конвенционалним производом, обележава се или јој се забрањује пласман. Тренутно у САД, по налогу Управе, обележена су само 2 ГМО: уље од уљане репице са високим садржајем лауринске киселине и уље од соје са високим садржајем олеинске киселине.
Теоретски, сва храна која садржи састојке из било које од 12 ГМ биљних култура (соја, кукуруз, памук, репица, кромпир, бундева, папаја, парадајз, шећерна репа, пиринач, лан, цикорија) одобрених за комерцијалну производњу у САД, може бити ГМ јер нема одвајања ГМ од не-ГМ хране. Примера ради, пошто је одобрено неколико сорти ГМ кукуруза, сваки производ који садржи кукуруз: конзервирани кукуруз, кукурузни сируп, кукурузни скроб или кокице могу садржати ГМ. У пракси није тако јер многи одобрени варијетети никада нису пласирани на тржиште, или су били доступни само у кратком временском периоду, само на одређеним тржиштима.
Сматра се да ГМ кукуруз, соја, уљана репица и памук учествују скоро са 100 одсто у ГМ у америчкој храни. Сојини састојци (уље, брашно, лецитин и протеински екстракти), као и кукурузни састојци, су чест додатак прерађеној храни. Најмање је заступљен слатки кукуруз (3−5 одсто) па је вероватно да смрзнути слатки кукуруз и кукуруз кокичар нису ГМ. Детаљни преглед састојака који се екстрахују директно из соје и кукуруза (брашно, уље, итд.) или се стварају из њихових деривата (витамини из кукурузног шећера, и сл.) дат је у таб. 7. Већина ових састојака је високо прерађена или рафинисана, те није могуће одредити да ли су пореклом из ГМ или конвенционалних варијетета кукуруза и соје.
Ништа без корупције
На узорку од 500 научника који раде у истраживачким институтима у Великој Британији откривено је да је од њих 30 одсто спонзор тражио да промене закључке истраживања (о ГМО, прим. ред.), 17 одсто да би одговарали жељеном исходу странке, 10 одсто да би добили даље уговоре и 3 одсто да би спречили објављивање резултата.
Убијање донацијом
ГМ храна се пласира на тржиште САД без обележавања и одвајања од не-ГМ хране са минималним законодавним ограничењима. Осим тога, САД у складу са својом унутрашњом политиком производе много хране коју продају на страним тржиштима по нижим ценама или је испоручују у виду донација.
A Monsanto executive told The New York Times that the safety of genetically engineered foods was the government's problem, not the company's: “Monsanto should not have to vouchsafe the safety of biotech food," said Phil Angell, Monsanto's director of corporate communications. "Our interest is in selling as much of it as possible. Assuring its safety is the FDA's job.”
IV
Амерички експерименти у Србији
Граница Србије у више наврата је била порозна за улазак кријумчареног семена ГМ биљака. Извори релативно честе контаминације ГМО (први пут 1997. године у Сојапротеину из Бечеја, потом 1999. године на малој парцели у близини Новог Сада, 2000. године на пољима у Бачкој и Срему, 2001. године у околини Новог Сада на три парцеле укупне површине 5-7 хектара ...2005. године у Мачви на 370 хектара код 270 произвођача и на подручју Сурчина на 55 хектара ...2010. 200 хектара на подручју Оџака, село Ратково, 11 парцела у Мачви) су највероватније илегално унесено семе из Румуније и помоћ у храни. ГМО су у Савезној Републици Југославији (СРЈ) први пут добили публицитет 2001. године, када је након велике суше 2000. године која је изазвала недостатак сточне хране, због драстичног смањења приноса увезено 50.000 тона ГМ соје у оквиру програма америчке помоћи. Тада је југословенским властима речено да ће контаминација бити мања од 5 одсто. СРЈ је два пута одбила америчке донације (први пут Савезно министарство за пољопривреду а други пут Црна Гора) јер се пошиљка састојала од целих зрна соје и кукуруза.
Територија Косова и Метохије, која је у више наврата примила велике количине америчке помоћи у храни, сматра се озбиљним и неконтролисаним извором ГМО.
Ступањем на снагу новог закона о ГМО („Службени гласник РС", број 41/09 од 2. јуна 2009) престао је да важи Закон о ГМО („Службени лист СРЈ", број 21/01 и „Службени гласник РС", број 101/05). Нови закон прописује да ниједан модификован живи организам (МЖО), као ни производ од ГМО, не може да се стави у промет, односно гаји у комерцијалне сврхе на територији Републике Србије.
Тиме се забрањује увоз сојине сачме који је био дозвољен по старом закону. Новим законом се уређује поступак за издавање одобрења за употребу у затвореним системима и за намерно увођење у животну средину ГМО и производа од ГМО, услови за употребу у затвореним системима и за намерно увођење у животну средину ГМО, руковање, паковање и превоз ГМО и производа од ГМО, као и друга питања која су значајна за ГМО и производе од ГМО. ГМО се не сматрају пољопривредни производи биљног порекла који количински садрже до 0,9 одсто примеса ГМО и примеса пореклом од ГМО, као и семенски и репродуктивни материјал уколико количински садрже до 0,1 одсто примеса ГМО и примеса пореклом од ГМО.
Прописује се оснивање Стручног савета за биолошку сигурност који:
- процењује тачност података из пријаве која се подноси за издавање одобрења за употребу у затвореним системима и за намерно увођење у животну средину на основу приложене документације, при чему се користе подаци из светске праксе;
- врши процену ризика при намерном увођењу у животну средину;
- даје стручно мишљење министарству надлежном за послове пољопривреде о испуњености услова за добијање дозволе за употребу у затвореним системима;
- даје стручно мишљење Министарству о испуњености услова за давање одобрења за намерно увођење у животну средину;
- разматра резултате намерног увођења у животну средину;
- разматра предлоге за измену прописа о ГМО; и
- разматра друга стручна мишљења која се односе на ГМО и производе од ГМО.
Стручни савет ради по принципу „случај по случај", а у свом раду се руководи подацима који су засновани на научним сазнањима и поштује принцип предострожности (камен темељац политике ЕУ). Законом су предвиђене новчане казне у износу од 500.000 до 3.000.000 РСД за правно, односно од 30.000 до 50.000 РСД за физичко лице које употребљава ГМО у затвореним системима или га намерно ставља у промет или гаји у комерцијалне сврхе, а није добило одобрење Министарства.
Слабост Закона је непостојање додатних одредби које прописују да дозвољена контаминација ГМ материјалом од 0,9 одсто (што је сагласно са европским прописима) мора бити ненамерна, као и да је дозвољена контаминација само са ГМО који имају позитивну процену ризика. Без ових ограничења, ипак остају отворена врата уласку нетестираних и потенцијално штетних ГМО у Србију.
И стари и нови закон дозвољава извођење огледа под контролом државе, па је мултинационална компанија Монсанто у сарадњи са националним истраживачким институцијама (Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад; Институт за кукуруз, Земун поље) у Србији од 2001. до 2009. године експериментисала са ГМ кукурузом.
Последња, једногодишња дозвола за спровођење експеримента издата је Монсанто компанији 2009. године. Од 2010. године ниједна страна компанија није укључена у биотехнолошка истраживања у Србији.
У Србији су акредитоване три лабораторије за детекцију присуства ГМО: Институт за ратарство и повртарство Нови Сад, СП Лабораторија Викторија групе и Ебајотек (лабораторија (Универзитет Едуконс).
Рестриктиван Закон изазвао је оштру реакцију САД и Светске трговинске организације, те има наговештаја о усвајању амандмана Закона којим ће се дозволити увоз и производња ГМО под контролом државе, у складу са Директивама ЕУ.
У последњих десет година Србија је променила већи број министара пољопривреде, који су имали различите ставове о питању безбедности ГМ хране. У складу са њиховим мишљењем мењала се и национална политика. У домаћим медијима је најчешће помињано име И. Дулић Марковић, као великог поборника биотехнологије. Однос тадашњег, српског Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде према биотехнологији, Американци су оценили позитивним, поздрављајући најављено поједностављење процедуре увоза сојине сачме и ослобађање увозника од административних такси.
Следеће године америчка Амбасада је изразила задовољство због одлуке српског Министарства да продужи дозволу за спровођење пољских огледа на РР НК 603 кукурузу, Монсанто компанији.
Депеша америчке Амбасаде из Београда, од 6. јула 2009, доступна на линку cablegatesearch.net даје сигнал да у Србији, ипак, постоје политичке странке и појединци који се залажу за флексибилни однос према трансгеној технологији.
Према садржају депеше, тадашњи министар економије, М. Динкић (Г17), је Американцима обећао да ће извршити притисак на Министарство пољопривреде да брзо сачини предлоге амандмана, којим ће се недавно усвојени закон изменити.
На крају се, између осталог, коментарише да су званичници Амбасаде САД забринути да С. Драгин, тадашњи министар пољопривреде, може да избегне усвајање измена закона о ГМО у блиској будућности како би придобио наклоност домаћих произвођача. Истовремено су изразили уверење да ће утицај М. Динкића онемогућити такво одуговлачење. У последњој реченици се закључује: „Наставићемо да вршимо притисак на све стране, са циљем брзог разрешења овог питања".
Следећа депеша, у вези са трансгеном технологијом у Србији, од 10. јануара 2010, добро илуструје механизме за освајање тржишта описане у претходним поглављима.
Наводи се да амбасада САД жели да искористи поменуте околности да би добила подршку јавног мњења Србије, те захтева средства за кампању, у износу од 19.060 УСД.
Према њиховом мишљењу, српска јавност нема чврсто формиран став о трансгеној технологији, те треба спровести едукативну кампању усмерену на: медије, владине службенике, потрошаче, фармере, прехрамбену индустрију, истраживаче, еколошке организације, пољопривредне школе и факултете, уз посебан осврт на градове у мање градове Србије, који су пољопривредни региони.
Према плану, Амбасада доводи два експерта који ће на семинарима, радионицама, радним групама, информисати публику о достигнућима трансгене технологије. Један експерт са академским, истраживачким звањем ће говорити о растућој тенденцији прихватања технологије широм света, о правилима Светске трговинске организације, као и о позитивном утицају трансгене технологије на здравље и животну средину.
Други експерт, вероватно представник фармерских или семенарских удружења, ће говорити о комерцијалним и практичним предностима технологије. На тај начин покриће и урбану и руралну циљну групу. Амбасада такође, предлаже и три презентације у средњим школама и факултетима. У депеши се наводи да је америчка амбасада и раније улагала средства у популаризацију трансгене технологије у Србији, али да су та средства углавном била усмерена на научну заједницу.
Политика Руске Федерације
Закони у вези са истраживањем, тестирањем и регистрацијом ГМ пољопривредних и прехрамбених производа важећи у Руској Федерацији до 2003. године, резултирали су регистровањем неколико ГМ усева за увоз и исхрану, али су административне и законодавне реформе после 2003. зауставиле процес регистрације ГМО.
Тренутно, у Русији нема ГМ биљних култура уведених у комерцијалну производњу. Увезена храна која садржи ГМО мора да буде регистрована уРоспотребнадзору (Федералном центру за заштиту људских права), а увезена сточна храна у Федералном ветеринарском и фитосанитарном центру. Анти-ГМО кампање су интензивиране током 2009. године, када су Белгородска област и Краснодарски крај, проглашене зонама слободним од ГМО.
Белгородска област и Краснодарски крај су главни пољопривредни производни региони Русије, те се на овај начин штити конвенционална домаћа семенска производња.
Руска академија наука - Центар за биоинжењеринг и Руска академија пољопривредних наука - Институт за пољопривредну биотехнологију, су два водећа биотехнолошка истраживачка центра, али фокус њиховог рада је развој препарата за контролу болести и штеточина, као и клонирање биљака.
ЕУ остаје примарно тржиште за извоз руских производа, те у многим сегментима Русија прати стандарде Европе, па и у обавезном обележавању ГМО. Формирање нове царинске уније, 1. јула 2010. између Русије, Белорусије и Казахстана изазвало је фрустрацију и конфузију код увозника, јер сви регистровани ГМО морају бити изнова регистровани до јануара 2012. године. Иако не постоји официјелна, постоји де фацто забрана култивације и пољских тестирања ГМО-а. Последњи оглед са трансгеним културама извео је Монсанто у периоду од 2000. до 2004. године.
Монсанто, Бајер кроп сајенс и Синџента су једине три компаније које имају регистроване ГМ усеве за увоз у Русију. Реч је о 17 ГМО (девет сорти кукуруза, четири соје, једна пиринча, једна шећерне репе, и четири сорте соје ) који могу да се увезу у Русију за употребу у храни и сточној храни.
Иако је, према мишљењу Американаца, однос Руске федерације према ГМО недоследан и променљив, јер са једне стране В. Путин и министар пољопривреде сматрају развој биотехнологије једним од главних циљева руске науке и подржавају иновације и корист које биотехнологија може донети пољопривреди, а са друге стране држава контролише увоз ГМ хране преко обавезног регистровања, сертификације и обележавања и издваја веома мала средства из буџета за ове намене, изгледа да ова држава заузима дефинитиван став о ГМО и види своју шансу за повећање конкурентности пољопривреде преузимањем лидерства у производњи органске хране. Одлука о изједначавању лимита за обележавање (0,9 одсто) са европским вероватно је донета, делимично, и због жеље Русије да извози органску храну у ЕУ. Русија има предуслове за производњу органске хране: велике расположиве обрадиве површине, подршку јавности (која је слично европској, углавном против ГМ хране), невладиних организација и локалних управа, а заштићена је од уласка ГМО преко помоћи у храни, јер је не прима, изузимајући повремене испоруке Светског програма за храну УН, Чеченији (углавном пшеница и пшенично брашно). На највећем тржишту Русије, Москви, органска храна је све више заступљена (највећи купци су најбогатији становници), а неколико великих произвођача рекламира своје производе као не-ГМО.
Тенденције у осталим деловима света
Вредност трговинске размене пољопривредним производима између САД и Индије достигла је 1,9 милијарди УСД, у односу 2 : 1, у корист Индије. Индија извози у САД: махагонијум, зачине, пиринач, етарска уља, прерађено воће и поврће, чајеве, биљна уља и друге оријенталне производе. Главни пољопривредни производи који се из САД увозе у Индију су: бадем, сојино уље, махунарке, памук и свеже воће. Рафинисано сојино уље пореклом из ГМ соје је једини ГМ производ дозвољен за увоз у Индију. Током 2009. године у ову земљу је увезено ГМ уље у вредности од 120 милиона УСД. Бт памук који учествује са 90 одсто у површинама под памуком у овој земљи је једини биотехнолошки усев одобрен за комерцијалну производњу. Захваљујући Бт памуку пољопривредна биотехнологија је трећа биотехнолошка грана ове државе по оствареним приходима (318 милиона УСД у 2009. години). Министарство за животну средину и шумарство је, у фебруару 2010, прогласило мораторијум на производњу ГМ плавог патлиџана.
Државне институције Индије не мешају се компанијама у одређивање цене семена, нити технолошке таксе. Индијски фармери генерално нису наклоњени употреби ГМ семена (осим Бт памука), јер се ослањају на сопствену конвенционалну производњу. Осим тога, извозници басмати пиринча и соје су забринути за извозна тржишта, нарочито тржиште ЕУ.
Анти-ГМО кампање су интензивиране последњих година. Традиционално, Индија је у Комисији за Кодекс алиментаријус заговорник обавезног обележавања ГМО.
Аргентина је 2009. године, након дванаест година проведених на другом по величини произвођачком месту биотехнолошких усева, заузела треће место, а Бразил је прешао са трећег места на друго. Скоро сва соја која се произведе у овој земљи је модификована, као и 97 одсто произведеног памука и 83 одсто кукуруза (од тога 31 одсто са комбинацијом више особина). Седамнаест сорти (једна соје, тринаест кукуруза и три памука) ГМО је одобрено за производњу и комерцијализацију.
Аргентина наставља улогу активног помагача САД у ширењу трансгене технологије. Стимулисање биотехнолошких истраживања и иновација је државни приоритет. Нема обележавања и одвајања не-ГМО од ГМО хране. Слабост биотехнолошке индустрије у овој држави је неадекватна заштита патентних права. Фармери су обавезни да плате таксу само прве године, за оригинално ГМ семе, а касније настављају производњу из сопственог семена. Према расположивим подацима, 20 одсто укупних површина под сојом је засејано семеном купљеним од регистрованих дилера, 30 одсто је сачувано семе из претходне године, а 50 одсто семена је селектовано и продато у нелегалним каналима.
Незадовољство мултинационалних компанија постојећим стањем најбоље илуструје пример Монсанто компаније, која последњих седам година прети да ће обуставити улагања у истраживања и продају ГМ соје и која није тражила ни дозволу за увођење у производњу нове генерације РР2 соје, са чијом производњом је почела ове године у Бразилу и Парагвају. Семенске компаније и организације фармера преговарају о изналажењу прихватљивог решења о плаћању ауторских права.
Остварена вредност пољопривредне размене САД и Бразила износила је 3,4 милијарде УСД у 2009. години. Бразил је у САД извезао робу у вредности од тримилијарде УСД, углавном: соју, памук, шећер, какао, кафу, смрзнути сок од поморанџе, говедину, пилетину, свињетину, дуван, кожу, воће и орахе, рибу и дрвне производе.
Често су САД и Бразил конкуренти на трећим тржиштима. Велико увећање површина под ГМ културама у Бразилу у последње две године (20 одсто) изазвано је издавањем великог броја одобрења за узгој ГМ кукуруза, као и повољним субвенционисаним кредитима за производњу. Од укупних површина модификовано је: под кукурузом 55 одсто (8 милиона хектара), под сојом 78 одсто (19 милиона хектара), под памуком 22 одсто (200.000 хектара). Валидно је одобрење за употребу у преради, храни или сточној храни за 21 ГМО (једанаест сорти кукуруза, шест памука и четири соје).
Мултинационалне компаније, Монсанто, Синџента и БАСФ потписале су споразум са огранком Министарства пољопривреде о сарадњи на развоју биотехнолошких усева, пре свега: соје, кукуруза и памука. Обавезно је обележавање хране и сточне хране која садржи више од 1 одсто ГМО.
У ширењу ГМО, САД уживају велику подршку у области јужне Азије од власти Пакистана, у области северне Африке и Блиског истока од Египта, а у западној Африци од Буркине Фасо. Први пут формално, прошле године, Пакистан је одобрио култивацију осам варијетета памука. Бт памук се гаји на 100 одсто површина под памуком, иако није патентиран, а дистрибуирале су га локалне јавне и приватне семенске компаније. Нема закона који ограничава увоз трансгених производа, нити отпора јавности и анти-ГМО кампања. Кинеске семенске биотехнолошке компаније су, прошле године, потписале уговоре са приватним и јавним компанијама о увозу ГМ семена, и тиме директно конкурисали америчким компанијама. Пакистан је важно извозно тржиште америчког памука, кукуруза и соје.
Иако је одобрена комерцијална производња само модификованог МОН кукуруза, Египат је велики потрошач трансгених производа од соје, кукуруза, сојине сачме и биљних уља увезених из САД и Аргентине. Министарство пољопривреде је велики поборник биотехнологије. Дозвољен је увоз оних трансгених производа који су одобрени за употребу у храни или сточној храни у земљи порекла. Нема прописа о обележавању ГМО. Око 125.000 хектара површина у Буркина Фасо је под Бт памуком, што чини највеће увођење ГМО у производњу на афричком континенту. Комерцијализација је остварена сарадњом локалних компанија и Монсанто компаније.
Значајно је поменути да је 2010, Мексико, колевка кукуруза, укинуо једанаестогодишњи мораторијум на пољске огледе са ГМ кукурузом, што може представљати значајну претњу биолошкој разноврсности и аутохтоним сортама кукуруза.
Рачуни се гоје од соје
У Србији се немодификована соја производи на око 170.000 хектара (просечан принос 3 тоне по хектару). У сезони 2010/11. остварени су рекорди приноси соје од 510.000 тона. Произведено је 300.000 тона, а увезено 30.000 тона немодификоване сојине сачме (сходно Закону). Ранијих година, 92 одсто увезене сачме је било ГМО (71 одсто из Бразила, 21 одсто из Аргентине). Процењена потрошња сојине сачме у Србији је између 400.000-420.000 тона, тако да је очекивани дефицит, који се покрива увозом, између 100.000-120.000 тона. Према подацима Привредне коморе Србије вредност производње соје у 2010. години износила је 18.935 милиона РСД. Ако се узме оквирна цена, од 33 до 35 РСД по килограму сојине сачме, долази се и до милионске вредности увоза.
У Русији траже и кривичну одговорност за увознике ГМО
Локална управа Москве која подстиче антибиотехнолошку политику, у марту 2005. године је основала Савет за координацију о питањима у вези са здравственом безбедношћу прехрамбених производа створених из ГМО-а. Савет је надлежан за праћење присуства ГМО у прехрамбеним производима. Национално удружење за генетичку сигурност позива на кривичну одговорност све произвођаче који случајно или намерно употребљавају ГМО у прехрамбеним производима, а локални политичари позивају грађане на бојкот америчке хране, укључујући и пилетину (због исхране живине ГМ сојом и кукурузом).
Aкредитоване лабораторије за детекцију присуства ГМО: Институт за ратарство и повртарство Нови Сад, СП Лабораторија Викторија групе и Ебајотек лабораторија (Универзитет Едуконс).
V
Практична примена масовне ликвидације
Сајт Викиликс је основан 28. новембра 2010. и до данас је објавио преко 250.000 дипломатских депеша САД, што чини највећи број поверљивих докумената икада доступних јавности. Ова документа дају јединствену могућност сагледавања специфичних аспеката америчке политике. Поводом забране производње НК 603, МОН 810, МОН 863 кукуруза у неким земљама ЕУ, 2007. године, амбасадор САД у Француској, К. Стејплтон пише:
Европа иде уназад уместо унапред, предвођена Француском, Аустријом, Италијом, па чак и Европском комисијом...Прелазак на репресалије ће показати да изабрани пут кошта Европу и ојачаће биотехнолошки лоби у Европи. ...Тим из Париза предлаже да репресивне мере усмеримо на целу Европу због колективне одговорности, али и да се фокусирамо на најтеже преступнике. Казна мора бити одмерена, а не очигледно престрога и мора бити дугорочно одржива, јер не можемо одмах победити.
Шпанија је највећи европски произвођач ГМ кукуруза. Површине у Шпанији чине више од 80 одсто укупних површина у ЕУ под МОН 810 кукурузом. У депешама се открива: да је Шпанија тражила од Брисела да не компликује законодавни оквир о ГМО; да су САД знале како ће гласати Шпанија, пре изношења става Комисије за биотехнологију; да директно сарађују компанија Монсанто и државни апарат САД; да је као одговор на ургентни захтев државног секретара Шпаније и Монсанто компаније, обновљена америчка подршка овој земљи интервенцијом са врха државне администрације САД; да су чланови Владе Шпаније у формулисању ГМО ставова брифовани од директора Монсанто компаније. Добри односи САД и Шпаније о питању биотехнологије уочљиви су и у другим препискама.
Депеша амбасадора САД у Мадриду
Шпанија све више постаје мета антибиотехнолошких кампања у Европи и стога је култивација МОН 810 кукуруза озбиљно угрожена. Став промотера биотехнологије ако падне Шпанија пашће цела Европа.
Депеша која описује састанак одржан с циљем развоја стратегије за смањење отпора према ГМО у Европи (јануар 2008). Састанку присуствују амерички сенатори Ч. Греслеј и Џ. Тан и два званичника Шпаније, државни секретар за међународну трговину П. Мајиа и генерални секретар А. Бонет.
Представник Шпаније: ...Шпанија има релативно либералну политичке погледе на биотехнологију, али свакако је суочена са контроверзама и отпором невладиних организација.Нестабилне цене на робној берзи могле би утицати на већу либерализацију увоза биотехнолошких производа у ЕУ.
Када је Никола Саркози, убрзо након постављења на функцију председника Француске, 2007. године, увео мораторијум на производњу ГМ кукуруза, америчке дипломате пишу: ...мораторијум ће озбиљно угрозити извоз америчких производа у Европу. Верујемо да Саркози подржава овај политички популаран мораторијум да би обезбедио капитал за најављене реформе.
Румунија је до уласка у ЕУ, 2007. године, када је своје законодавство морала да усклади са европским била највећи произвођач ГМ соје у Европи (45.000 хектара 2002. године; најмање 130.000 хектара 2006. године). Сматрала се највећим европским извором кријумчареног ГМ семена. Непосредно након победе Либералне националне партије и Демократске партије на изборима децембра 2004, у депеши од 18. јануара 2005. коју је потписао Т. Дилар, заменик амбасадора наводи се:
Јединствена у региону, Румунија је пионир у биотехнологији, производи и промовише ГМ соју, забрањену у Европи. Циљ наше амбасаде је да помогнемо Румунији да уђе у ЕУ са добро развијеним биотехнолошким сектором и едукованом популацијом која разуме биотехнологију. Треба помоћи напоре Румуније и САД ће имати јаког помагача, са заједничким интересима и веровањима у борби против анти-ГМО настројене ЕУ.
Свесна растућег утицаја не-ГМО лобија у Румунији и знајући шта ће улазак те државе у ЕУ, значити за производњу трансгених биљака, америчка Амбасада је спровела бројне кампање с циљем едуковања јавности о бенефитима технологије. У сарадњи са Националном агенцијом за заштиту потрошача и Националном румунском телевизијом (ТВР) и неким невладиним организацијама одржали су већи број семинара у важним универзитетским центрима (Букурешт, Темишвар, Јаши, Клуж, Крајова). Учесници семинара су бирани из редова истраживача, индустрије и локалних медија. Т. Дилар о тој кампањи пише: ... до краја кампање ће бити објављено 40 чланака паралелно са ТВ и радио-спотовима. Тако ће 70 одсто популације бити изложено позитивним порукама о ГМО.
Депеше откривају: сарадњу америчке амбасаде у Румунији са члановима Владе Румуније на добијању дозволе за производњу у 2006. години; реакцију на најављену забрану култивације соје у пречнику од 15 км око заштићених зона (карактеришу је као намет заснован на ненаучној процени ризика); забринутост Европске комисије у вези са доследношћу Румуније у примени регулативе ЕУ; намеру неких румунских фармера да игноришу законе ЕУ и наставе са култивацијом ГМ семена; разговоре А. Кородија, министра животне средине са представницима компаније Монсанто, односно намеру министра да дистрибуира сво расположиво семе пре него што забрана култивације МОН 810 кукуруза ступи на снагу, и задовољство представника компаније флексибилношћу министра; усклађеност ставова премијера и председника о питању биотехнологије, иако су у турбулентним односима; америчке савезнике у Румунији: Табару (садашња министарка пољопривреде Румуније), можда и највећи поборник биотехнологије; П. Дефра, из Социјалдемократске партије, члан пољопривредне комисије у Сенату; Сарбу, министра пољопривреде од 2000. до 2004. године, који је лобирао у Бриселу за употребу биотехнологије у пољопривреди; В. Бацила, његовог саветника; као и противнике Д. Сарбу (ћерку И. Сарбу), члана комисије за безбедност хране Европског парламента.
Пошто САД нису желеле да се одрекну највећег произвођача ГМО у Европи, амерички званичници су наставили са интензивним посетама и након прикључења Румуније ЕУ. Августа 2008. године, сенатор Р. Лугар је покушао да убеди румунске званичнике да дозволе „унапређене пољопривредне методе, укључујући биотехнологију". Сенатор је одржао више састанака на сваком понављајући исто. Говорио је о искуствима великих произвођача у САД, о великим трошковима конвенционалне производње и о важности решавања проблема глади у афричким земљама. Истог месеца, током разговора са министром А. Кородијем, амбасадор Н. Таубман је нагласио је да: Фармерима треба дозволити слободу узгоја и извоза свега што помаже решавању проблема глади.
Короди је био несклон овој теорији и у финалном коментару Н. Таубман наводи да амбасада има проблематичне односе са министром, углавном јер А. Короди мисли да Румунија и САД имају мало заједничких интереса по питању биотехнологије и климатских промена од када је Румунија постала чланица ЕУ. Изразили су задовољство сусретом са М. Злотеом, директором Санитарно-ветеринарске службе који је показао интересовање за Енвиропиг, ГМ свињу. Након формирања нове владе Румуније сачињене од Демократско либералне партије и Социјал-демократске партије (крајем 2008. године), америчке наде да ће Румунија постати биотехнолошки лидер у региону су порасле. Почетком 2009. године експерт Ј. Бобо имао је низ састанака у Румунији. Најзначајнији је са М. Злотеом који је објаснио да Румунија под притиском Аустрије, Мађарске и Француске мора да се усклади са европском политиком и да не може заузети јединствену позицију у ЕУ.
Притисак на Ватикан да пропагира ГМО
У новијим депешама САД посматрају ГМ храну стратешким и комерцијалним императивом. Иако верују да папа тајно подржава биотехнологију захваљујући лобирању вишег саветника Свете столице, прижељкују јавну папску подршку која би извршила велики утицај на многобројне грађане Европе и земаља у развоју. Америчку амбасаду је забринуло опозивање подршке најближег савезника, почасног председника моћног папског Савета за мир и правду, човека који најчешће представља папу у УН, кардинала Р. Мартина:
Његов заменик нам је недавно рекао да је кардинал сарађивао са нама по питању биотехнологије у протекле две године како би компензовао јавно неодобравање рата и последица рата у Ираку. Према нашем извору кардинал више не осећа потребу за овим приступом.
Забринутост су изазвале и изјаве кардинала П. Турксона, председника папског Савета за мир и правду. Одговарајући индиректно на Викиликс открића и покушавајући да сачува неутралност и поврати кредибилитет Свете столице, у ватиканском журналу Осерваторе Романо од 5. јануара 2011, дао је изјаву да афрички пољопривредници немају потребу за производњом трансгених биљака уколико имају приступ плодном, здравом земљишту и уколико могу да живе од свог рада и сачуваног семена.
Кардинал је изразио и забринутост могућом позадином ГМО (уобичајена игра економске зависности по сваку цену). Постоји мала могућност да повлачење подршке кардинала Р. Мартина и изјава П. Турксона сигнализира промену курса Ватикана. Вероватније је да се тиме изражава забринутост у вези са ГМО и остављају отворена врата да једног дана Ватикан каже: „Постоји реална потреба за ГМ усевима". Остаје чињеница да је папа, 16. новембра 2009. године, на Светском самиту о храни у Риму, дискретно, али ипак први пут јавно подржао биотехнологију као део развојних активности.
Војно крило компаније Блеквотер
Интересантне су депеше из 2007. године о повезаности Монсанто компаније и војних кадрова приватне компаније за обезбеђење лица и објеката, Блеквотер. Власник Блеквотера, Е. Принс, послове уговара преко две засебне компаније Тотал интелиџенс солушнс и Тероризм рисрч центер. Мрежа дакле функционише као високо-координисан систем.
Плаћеници Блеквотера су учествовали у најосетљивијим акцијама Централне обавештајне службе (ЦИА), отмицама и атентатима у Пакистану, Ираку и Авганистану. О томе је у децембру месецу прошле године писао лист Њујорк тајмс, наводећи да је војска Блеквотера била трећа најбројнија армија, после америчке и британске, која је учествовала у операцијама у Ираку.
Лист је навео да је та приватна армија (компанија) добила задатак да за америчку владу ради, тако назване „послове безбедности", у периоду од 2001. до 2009. године. У том периоду, организације блиско повезане са приватном милитантном компанијом Блеквотер, пружале су услуге обавештавања, обуке и безбедности не само Белој кући, већ и многим владама широм света, али и неколицини мултинационалних корпорација. На списку се тако нашао и највећи произвођач генетски модификованог семена Монсанто компанија. Блеквотер је понудио Монсанту да инфилтрира оперативце у антибиотехнолошке активистичке групе. Сарадња између две компаније је оснажена у јануару 2008. године, када је К. Блек, председник Тотал интелиџенса отпутовао у Цирих на састанак са Монсанто менаџером за безбедност и глобална питања, К. Вилсоном. Након састанка у Цириху К. Блек је послао имејл другим руководиоцима Тотал интелиџенса, у којем каже да Wилсон „разуме да можемо заштити бренд Монсанто ако делујемо као обавештајна служба ове компаније".
Додао је да је Монсанто забринут због активиста у друштвима за заштиту права животиња, па су дискутовали о томе како да се чланови Блеквотера активирају у тим удружењима, као и о начину плаћања услуга, односно да ће их Монсанто на почетку плаћати из буџета за безбедност, а касније ће можда за ту намену креирати посебну буџетску линију. Према документима Монсанто је платио услуге Тотал интелиџенса 127.000 УСД у 2008. години и 105.000 УСД у 2009. К. Вилсон је журналу Нејшн потврдио да се сусрет у Цириху одиграо и да је Монсанто користио услуге Тотал интелиџенса у периоду од 2008. до 2010. године, да их је компанија опскрбила извештајима о групама и индивидуама које могу бити ризичне за персонал компаније или пословање у свету, али и да је до тих података дошла праћењем локалних медија и других јавно доступних информација. Негирао је разговоре о инфилтрирању у антибиотехнолошке организације.
Аргументи и обећања САД и мултинационалних компанија
Прокламовани циљ пласмана ГМ хране био је решење проблема глади у свету. Мултинационалне компаније и САД су обећале да ће нова технологија повећањем квалитета и приноса пољопривредних култура, побољшањем квалитета прехрамбених производа, бољом отпорношћу усева на болести, инсекте и корове; ширим ареалом гајења усева, побољшањем толерантности на ниске температуре или сушу, бољим искоришћавањем тренутно непродуктивних деградираних земљишта, гајењем боље прилагођених пољопривредних култура, смањеном употребом пестицида и усклађивањем истраживања са потребама сиромашних и гладних остварити зацртани циљ.
Петнаест година након узгоја првих ГМ биљних култура број гладних у свету и даље расте, према последњим подацима Организације за храну и пољопривреду, ближи се милијарди (925 милиона у 2010. години). Остављајући по страни научне дебате о производњи, употреби и потенцијалним штетним ефектима ГМ технологије на здравље људи и животну средину, које не нуде једноставне одговоре и одишу бројним дилемама, неопходно је одговорити на питање зашто Генска револуција није испунила прокламовани циљ?
Између осталог због: неравномерне дифузије ГМ култура; диктирања правца биотехнолошких истраживања од стране неколико мултинационалних компанија; занемаривања потреба сиромашних фармера; свођења научноистраживачких радника на ниво услужноистраживачког сектора; дубоких политичких и комерцијалних сукоба интереса или због тога што прокламовани циљ никада није био стварни циљ. Пре ће бити да је циљ САД био политичкоекономски: очување доминације у светској пољопривреди и довођење осталих земаља у вазалски, економски завистан положај, а циљ мултинационалних компанија остварење што већег профита и заузимање монополске позиције. У тим настојањима добили су велику помоћ политичара, научника, истраживача, разних организација и пасивног грађанства.
Амерички биотероризам у Европи
Посматрајући у целини феномен ГМ хране, у њеном стварању, производњи и пласману уочавају се елементи тероризма, криминалитета „белог оковратника" и биотероризма. Речник дипломата је војнички, помињу репресалије, казне, помагаче, противнике, победу, војску, обавештајце, инфилтрацију у редове противника и слично. Репресалије према ЕУ и другим државама јесу биле наређене од стране највишег државног врха САД, а инструмент за остварење претњи била је између осталог и Светска трговинска организација. У прилог концепцији криминалитета „белог оковратника" иду следеће чињенице: импресивна дифузија несигурне технологије, криминална прошлост компанија произвођача ГМ хране, блиска веза индустрије и државног апарата САД, претње Светске трговинске организације, као и плаћена и наручена истраживања која говоре у прилог трансгеној технологији. С правом се могу поставити питања Да ли се може веровати агенцијама за безбедност хране које тврде да је ГМ храна безбедна као и њен конвенционални парњак, ако у њима раде представници компанија које производе ту исту храну? Да ли се може веровати истраживањима које плаћају компаније? Како се спонзорисана истраживања осмишљавају? Која се истраживачка питања постављају? И можда најважније, која се питања не постављају?
Када је мала биотехнолошка компанија Еписит одржала 2001. године конференцију за штампу, у Сан Дијегу како би објавила своје откриће, ГМ контрацепцијски кукуруз, критичари ове технологије су објавили да је отпочело ново поглавље еугеничке политике. У креирању контрацепцијског кукуруза компанија је користила антитела жена са ретким стањем имунолошке неплодности, изоловала гене који регулишу стварање тих антигена и уз помоћ техника ГИ уградила те гене у стабљике конвенционалног кукуруза.
Проналазак је патентиран у САД (УС 6277418). Еписит је потписао уговор о сарадњи са Дау хемикал компанијом, Институтом Новартис (који припада Синџенти) и Рипротектом (ЛЛЦ), у развоју других микробицида за контрацепцију. После поменуте конференције за штампу у медијима нема говора о овом кукурузу. Нагађа се да су следећа истраживања настављена у тајности.
Чини се нестварним да донатори хране послате сиромашним или ратом захваћеним земљама, нису знали да та храна садржи ГМО који није одобрен за употребу у држави примаоцу. Такође је нестварно да технолошки развијена компанија Синџента може погрешно идентификовати линију кукуруза, те пустити у производњу неодобрен ГМО. Много је вероватније да су актери ових и сличних догађаја, не бирајући средства желели да остваре своје циљеве, било да је у питању дисперзија семена, контаминација локалних сорти или политички мотив.
Влада САД сагласна са тровањем народа
Агенција за заштиту животне средине САД је потпуно игнорисала упозорења о опасности Бт токсина иако су потицала од њених експерата. Још 2000. године уочено је да чисти Бт токсин коришћен у исхрани мишева изазива оштећења ткива и имунолошке реакције једнаке колера токсину, чак реагује са другом храном претходно безопасном. За владу САД је било безначајно што фармери изложени деловању Бт токсина такође испољавају имунолошку реакцију или што је 500 људи у Вашингтону и Ванкуверу испољило симптоме алергије и грипа када су били изложени деловању препарата за контролу губара.
Криминалитет 'белог оковратника' у индустрији хранe - Анализирајући прошлост компанија произвођача ГМ хране, односе између биотехнолошке индустрије и државног апарата САД, као и односе између индустрије и спонзорисаних истраживачких институција, односно истраживача у раду, закључује се да се концепт криминалитета 'белог оковратника' може применити у индустрији ГМ хране.
VI
Смрт у трајном власништву
Прокламовани циљ пласмана ГМ хране био је решење проблема глади у свету. Мултинационалне компаније и САД су обећале да ће нова технологија повећањем квалитета и приноса пољопривредних култура, побољшањем квалитета прехрамбених производа, бољом отпорношћу усева на болести, инсекте и корове; ширим ареалом гајења усева, побољшањем толерантности на ниске температуре или сушу, бољим искоришћавањем тренутно непродуктивних деградираних земљишта, гајењем боље прилагођених пољопривредних култура, смањеном употребом пестицида и усклађивањем истраживања са потребама сиромашних и гладних остварити зацртани циљ.
Петнаест година након узгоја првих ГМ биљних култура број гладних у свету и даље расте, према последњим подацима Организације за храну и пољопривреду, ближи се милијарди (925 милиона у 2010. години). Остављајући по страни научне дебате о производњи, употреби и потенцијалним штетним ефектима ГМ технологије на здравље људи и животну средину, које не нуде једноставне одговоре и одишу бројним дилемама, неопходно је одговорити на питање зашто генска револуција није испунила прокламовани циљ?
Између осталог због: неравномерне дифузије ГМ култура; диктирања правца биотехнолошких истраживања од стране неколико мултинационалних компанија; занемаривања потреба сиромашних фармера; свођења научноистраживачких радника на ниво услужноистраживачког сектора; дубоких политичких и комерцијалних сукоба интереса или због тога што прокламовани циљ никада није био стварни циљ. Пре ће бити да је циљ САД био политичкоекономски: очување доминације у светској пољопривреди и довођење осталих земаља у вазалски, економски завистан положај, а циљ мултинационалних компанија остварење што већег профита и заузимање монополске позиције. У тим настојањима добили су велику помоћ политичара, научника, истраживача, разних организација и пасивног грађанства.
Истраживања настављена у тајности
Посматрајући у целини феномен ГМ хране, у њеном стварању, производњи и пласману уочавају се елементи тероризма, криминалитета „белог оковратника" и биотероризма.
Речник дипломата је војнички, помињу репресалије, казне, помагаче, противнике, победу, војску, обавештајце, инфилтрацију у редове противника и слично. Репресалије према ЕУ и другим државама јесу биле наређене од стране највишег државног врха САД, а инструмент за остварење претњи била је између осталог и Светска трговинска организација.
У прилог концепцији криминалитета „белог оковратника" иду следеће чињенице: импресивна дифузија несигурне технологије, криминална прошлост компанија произвођача ГМ хране, блиска веза индустрије и државног апарата САД, претње Светске трговинске организације, као и плаћена и наручена истраживања која говоре у прилог трансгеној технологији. С правом се могу поставити питања- да ли се може веровати агенцијама за безбедност хране које тврде да је ГМ храна безбедна као и њен конвенционални парњак, ако у њима раде представници компанија које производе ту исту храну? Да ли се може веровати истраживањима које плаћају компаније? Како се спонзорисана истраживања осмишљавају? Која се истраживачка питања постављају? И можда најважније, која се питања не постављају?
Вектори (преносиоци) који се користе за интродукцију гена из једног организма у други да би се створио ГМО су високо инфективни и вирулентни биолошки агенси, а најчешће и онкогени. Њихова инфективна природа их чини погодним за пренос страних гена у биолошки организам. Ризик од употребе ових вектора није научно истраживан.
Њихова употреба са циљем биотероризма постала је олакшана од када су ГМО комерцијално пласирани широм света. Пошто су ГМО нови организми, који не постоје у природи, њихов утицај на околину и људско здравље је још увек непознаница. ГМ храна у САД се не обележава, те не можемо поуздано ни знати да ли је узрок повећању броја оболелих од гојазности, дијабетеса или карцинома. Осим тога, наметање ГМ семена малим фармерима, посебно у земљама у развоју, који живе од сачуваног семена из сопствене производње повећава сиромаштво, самим тим и заступљеност болести јер немају могућност адекватног лечења.
Посебну пажњу заслужује стварање контрацепцијског ГМ кукуруза уколико се посматра као ново биолошко и еугеничко оруђе, које ће САД користити у борби против непријатеља и у остварењу циља, депопулације, под крилатицом смањења броја гладних.
Када је мала биотехнолошка компанија Еписит, одржала 2001. године конференцију за штампу, у Сан Дијегу како би објавила своје откриће, ГМ контрацепцијски кукуруз, критичари ове технологије су објавили да је отпочело ново поглавље еугеничке политике.
У креирању контрацепцијског кукуруза компанија је користила антитела жена са ретким стањем имунолошке неплодности, изоловала гене који регулишу стварање тих антигена и уз помоћ техника ГИ уградила те гене у стабљике конвенционалног кукуруза.
Проналазак је патентиран у САД (УС 6277418). Еписит је потписао уговор о сарадњи са Дау хемикал компанијом, Институтом Новартис (који припада Синџенти) и Рипротектом (ЛЛЦ), у развоју других микробицида за контрацепцију. После поменуте конференције за штампу у медијима нема говора о овом кукурузу. Нагађа се да су следећа истраживања настављена у тајности.
Чини се нестварним да донатори хране послате сиромашним или ратом захваћеним земљама нису знали да та храна садржи ГМО који није одобрен за употребу у држави примаоцу. Такође је нестварно да технолошки развијена компанија Синџента може погрешно идентификовати линију кукуруза, те пустити у производњу неодобрен ГМО. Много је вероватније да су актери ових и сличних догађаја, не бирајући средства желели да остваре своје циљеве, било да је у питању дисперзија семена, контаминација локалних сорти или политички мотив.
Колера токсин
Када су САД и Монсанто регистровали ГМ биљке отпорне на инсекте, који производе Бт токсин, тврдили су да земљишна бактерија Бациллус тхурингиенсис, која производи овај токсин, убија само инсекте и да ће се комплетно разградити у дигестивном систему човека те неће бити нежељених ефеката по конзументе.
Агенција за заштиту животне средине САД је потпуно игнорисала упозорења о опасности Бт токсина иако су потицала од њених експерата. Још 2000. године уочено је да чисти Бт токсин коришћен у исхрани мишева изазива оштећења ткива и имунолошке реакције једнаке колера токсину, чак реагује са другом храном претходно безопасном. САД је било безначајно што фармери изложени деловању Бт токсина такође испољавају имунолошку реакцију или што је 500 људи у Вашингтону и Ванкуверу испољило симптоме алергије и грипа када су били изложени деловању препарата за контролу губара.
Истина је да фармери годинама користе Бт токсин као природни пестицид, али се њиме третира површина биљке, те се временом испира и разлаже под дејством сунчевих зрака. У ГМО свака биљна ћелија садржи пестицид, те је његова концентрација много већа него код конвенционалне примене. Осим тога токсин се не испира, већ конзумира. Имајући на уму да испољава особине познатих алергена, уколико се врши коректна анализа, Бт усеви не могу бити дозвољени по „стаблу одлуке". Према мишљењу Института за одговорну технологију (Ајова, САД) уколико је хипотеза о живој фабрици пестицида тачна, односно да у интестиналном тракту опстају модифковани протеини, Бт токсин оштећује дигестивни тракт конзумената ГМ хране на сличан начин као што то чини штеточинама.
Посебно је опасан за новорођенчад, код којих нема баријера те може продрети до мозга и узроковати озбиљне когнитивне проблеме, па чак водити и у аутизам. Институт сматра да Бт може бити узрочник увећања броја оболелих од гастроинтестиналних тегоба, аутоимуних болести, алергија и поремећаја учења код деце у Северној Америци. Стога, Институт позива на мораторијум ГМО и на ригорозна независна истраживања безбедности ГМО, посебно Бт токсина. Овом захтеву придружила се и америчка Академија за медицину животне средине која је 2009. године позвала лекаре да своје пацијенте и јавност едукују о избегавању ГМ хране, јер повезаност између ГМ хране и штетних здравствених ефеката није случајна, већ узрочно последична.
Млеко са 52 антибиотика
У овом тренутку не можемо са апсолутном сигурношћу тврдити да су претходни наводи сасвим тачни, али последња открића урушавају у темељу тврдњу да је „ГМ храна једнако сигурна као конвенционални парњак". За такву констатацију нису спроведена неопходна научна истраживања, а ни временски период од почетка масовне комерцијалне производње ГМ усева (1996. година) до данас није довољан за доношење таквог закључка. Да су интереси мултинационалних компанија приоритет илуструје и стари пример Посилака. Управа за храну и лекове САД је, 1994. године, одобрила Посилак компаније Монсанто. У исцрпном извештају Беле куће (у време председника Б. Клинтона) наводи се да је хормон безопасан по здравље људи и животиња. Али и поред свих притисака САД, до данас ниједна држава света није одобрила употребу овог хормона.
Тврдњу да се хормон разгради током пастеризације млека, оповргли су научници Монсанто компаније, Т. Елазер и Б. Мекбрајд који су установили да и након 30 минута врења у млеку остаје још 81 одсто неразграђеног хормона. Млеко које садржи овај хормон због увећаног садржаја инсулин-фактора раста (ИГФ-1) код људи повећава могућност добијања рака дојке, рака простате и рака дебелог црева.
Утврђено је да, осим здравствених проблема крава (упала вимена, болести ногу и папака, спонтани побачаји, краћи животни век), због лечења упале вимена, такво млеко има и повећан садржај резидуа антибиотика. Тест Удружења потрошача на подручју Њујорка утврдио је у млеку резидуе 52 различита антибиотика.
Занимљиво је да је Управа за храну и лекове, претходно запослила М. Милер, бившу службеницу Монсанта, која је по доласку у Управу (1989. године) променила пропис и за 100 пута повећала дозвољене количине антибиотика у млеку. У питање се доводи и констатација: „ГМ усеви и храна су дозвољени у САД јер је ригорозним тестовима утврђено да не угрожавају здравље људи и животну средину јер биотехнолошке компаније саме спроводе испитивања нових ГМ усева и подносе резултате испитивања на одобрење Управи за храну и лекове.Често компаније одбијају да дају додатне информације које тражи Управа, јер им то амерички закон омогућава.
Како не постоји одредба које тестове, на које састојке и којом методологијом треба спровести, произлази да су све тврдње о безопасности хране од ГМО-а по људско здравље и околину утемељене на непотпуним тестовима оних истих компанија које су те ГМО створиле. Доказ новијег датума да је ова тврдња неистина је сетва шећерне репе коју је Министарство пољопривреде САД дозволило, упркос забрани Федералног суда насталој због неадекватне и непотпуне процене последица култивације на животну средину. Неопходна су даља истраживања са циљем предвиђања дугорочних последица које изазива кретање гена, као и усавршавање метода за спровођење еколошких и компаративних анализа. Аргумент за ГМО да се у производњи ГМ биљака се користи само један хербицид, постаје такође неодржив јер се користе све више и 2.4-Д и атразин.
Тврдња Управе за храну и лекове да се у производњи ГМ биљака користе мање штетни хербициди, заиста остаје нејасна. Како је могуће да је глифосат који се користи као тотални неселективни системични хербицид у конвенционалној пољопривреди, мање токсичан од селективних хербицида?
По дефиницији тотални хербициди уништавају све биљке, а селективни само одређене врсте корова. Има индиција да глифосат блокира асимилацију мангана и других важних хранива, те се његовом применом нарушава здравље и развој биљака. Други хербицид по учесталости употребе, након глифосата, у производњи соје је 2,4-Д који припада групи фенокси-киселина, а употребљаван је као Агент оранџ током рата у Вијетнаму.
Описане су бројне нежељене последице код радника који су спроводили третирања: повећана могућност оболевања од карцинома, посебно нон-Хоџкин лимфома и дефекти код њихове новорођенчади. Сматра се да 2.4-Д нарушава ендокрини систем. Атразин се највише употребљава за сузбијање корова у кукурузу, а познато је да оштећује ендокрини систем, изазива неуропатију, карцином дојке и простате, смањење броја покретних сперматозоида и/или хермафродизам код жаба и риба чак и при екстремно ниској концентрацији. Због овога је ЕУ 2006. године забранила употребу атразина. Коначно у питање се доводи и тврдња да је ГМ производња јефтинија од традиционалне конвенционалнепољопривредне производње.
Генерације ће да испаштају
Тренд смањења приноса и увећања потрошње пестицида, уз раст цене ГМ семена и обавезујућу годишњу куповину семена води прелиминарном закључку да је производња ГМ култура мање економски исплатива од производње конвенционалних сорти и да је дугорочно економски одржива само уз одговарајуће мере подршке.
Ипак, за доношење дефинитивног закључка потребна су, као и у случају анализе здравствених последица конзумације ГМ хране и последица по околину, озбиљна, независна истраживања која би детаљно размотрила бројност популације штеточина, количину примењених пестицида, утрошени рад, остварене приносе и приходе. Посебан проблем је економска зависност држава које нису развиле ГМО јер то нису желеле или нису могле због недостатка ресурса. Такве државе увођењем у комерцијалну производњу ГМ биљака постају зависне од држава произвођача ГМ семена и хербицида.
Технологија ГИ је прво развијана и примењивана, а тек накнадно се долазило до свести о могућим негативним утицајима. Очекује се наставак открића здравствених, економских и еколошких последица узгоја ГМ култура.
Тек ће подробне анализе утицаја ГМО на здравље у већем броју генерација показати степен штетности ове технологије. Појава „супер" корова, односно инвазивних врста које су превалентне на одређеном станишту је сасвим извесна. Чиме ће се сузбијати и да ли ће моћи да се сузбију познатим методама показаће време.
Претерана униформност, односно гајење у монокултури само једне сорте, једног ГМО на милионима хектара обрадивих површина, уништавање аутохтоних сорти, могуће смањење броја корисних инсеката, пре свега пчела, угрозиће индустрију хране. Тада ће доћи време да се примени нека нова технологија или да се постулати технологије ГИ системски измене и да се технологија примени на добробит човечанства, односно да се модификује постојећи систем заштите интелектуалне својине, да се пласирају транспластомичне биљке и биљке настале трансфером појединих гена у оквиру врсте, као и биљке које поседују особине важне за сиромашне и земље у развоју.
Куповином до подршке
Циљ САД је био политичкоекономски: очување доминације у светској пољопривреди и довођење осталих земаља у вазалски, економски завистан положај, а циљ мултинационалних компанија остварење што већег профита и заузимање монополске позиције. У тим настојањима добили су велику помоћ политичара, научника, истраживача, разних организација и пасивног грађанства.
ВИДЕО: Epicyte: Contraceptive Corn; The Guardian, 2001: GM corn set to stop man spreading his seed
With the precautionary principle in mind, because GM foods have not been properly tested for human consumption, and because there is ample evidence of probable harm, the AAEM asks: Physicians to educate their patients, the medical community, and the public to avoid GM foods when possible and provide educational materials concerning GM foods and health risks.
VII
Свет игра еколошки рулет
Званични став науке у вези с еколошким последицама ослобађања ГМО у животну средину јесте да се утицај ГМО на животну средину испитује посебно од случаја до случаја. Са циљем детектовања свих неочекиваних последица спроводи се мониторинг након њиховог увођења у животну средину. Усвојен је консензусом на заседању Међународног савета за науку. Пошто су чланови Међународног савета за науку националне академије наука и међународне научне уније, сматра се светском научном заједницом.
Научници се слажу и у следећем:
- ГМ биљне културе могу имати позитивне или негативне последице на животну средину зависно од начина модификације и места производње; ГИ-у се могу увећати штетни ефекти које потенцијално носи свака пољопривредна производња, или се применом одрживих мера производње могу очувати природни ресурси.
- Како ће ГМ биљке деловати на животну средину значајно зависи од примењених мера заштите и обраде земљишта; Узгој ГМ дрвенастих култура носи већи ризик због дугог животног циклуса;
- ГМ микроорганизми нису штетни за околину јер се користе у строго контролисаним условима;
- Узгој ГМ животиња може деловати позитивно или негативно на животну средину у зависности од врсте, особине и производне средине...
Шта може поћи наопако?
- Може се нарушити биодиверзитет;
- Гени се могу пренети у друге биљне културе или дивље сроднике;
- Могу се изменити особине нециљних биљних врста;
- Може се нарушити здравље земљишта;
- Може доћи до појаве тзв. супер корова и супер инсеката резистентних на пестициде (хербициде и инсектициде);
- Може доћи до парења ГМ животиње са дивљим сродницима;
- Може доћи до стреса животне средине услед измене производних мера.
Имајући на уму разлике између традиционалне селекције и ГИ-а, постоји бојазан да производња ГМ биљака теоретски може нарушити биодиверзитет на три начина:
- хоризонталним трансфером гена (уколико дивљи сродници на које је ГМ биљка пренела нову особину, испоље увећану компетитивност на одређеном станишту);
- пољопривредним мерама (ГМ биљке толерантне на хербициде, могу угрозити примену дотадашњих мера за сузбијање корова);
- масовном производњом малог броја биљних култура са жељеним особинама може се нарушити биодиверзитет култивара и повећати осетљивост на биљне болести и штеточине.
Кретање гена (трансфер гена, истицање гена, out-crossing) се може дефинисати као преношење гена, из једне или више популација, у другу популацију. Кретање гена је одређено биологијом врсте, варира зависно од начина размножавања, историје биљке и метода полинације. Сматра се да сексуалну компатибилност биљних култура и дивљих сродника, улазак и даље ширење трансгена у природне популације одређује делимично опсег ширења полена. Различите биљне врсте имају различите механизме полинације (инсекти, ветар) и испољавају различиту дисперзију семена. Иако и семе може бити вектор трансгена, најчешће је то полен.
Кретање гена мери се на различите начине, директна метода је опсервација кретања полена и семена, а индиректна помоћу генетичких маркера. За трансген се сматра да је „побегао" из усева уколико:
- биљке које га садрже, опстају на обрадивим земљиштима (самоникле) постајући корови;
- биљке које га садрже, опстају у неодговарајућој средини (необрађеном земљишту, поред путева итд.);
- биљке које га садрже, постану инвазивне у полуприродним срединама (сланим, мочварним подручјима, пешчаним наносима, степама и шумама);
- пренет је полинацијом на друге биљке које настањују пољопривредне средине;
- биљке на који је пренет полинацијом нису пожељне на том станишту;
- пренет је полинацијом на друге биљке, инвазивне у полуприродним срединама;
- пренет је полинацијом на дивље сроднике који (вероватно интрогресијом) опстају на пољопривредном станишту;
- пренет је полинацијом на дивље сроднике који ометају станиште;
- пренет је полинацијом на дивље сроднике који су инвазивни у полуприродним срединама.
Високоризичне културе
Научници се слажу да је трансфер гена могућ када у близини постоји одговарајући компатибилан хибридизациони партнер, као и да се поленом трансгени могу пренети: 1) са биљне културе на дивљег сродника (нпр. са уљане репице на репу угарњачу); и 2) са усева на усев (нпр. са кукуруза на кукуруз).
Предмет дебате је у којим случајевима ова појава изазива негативне последице на животну средину. Према неким мишљењима, хибридизација са дивљим сродницима може изазвати проблеме на више начина: генетичком ерозијом (посебно у центрима порекла); генетичким оштећењем природних гена; појавом корова који имају селективну предност (нпр. отпорност на штеточине и болести) што им даје одрживост или инванзивност, али и да последице хибридизације зависе од природе трансгена и фертилности хибрида и потомака, уколико постоје. Потребна су даља истраживања са циљем предвиђања дугорочних последица које изазива кретање гена, као и бољег разумевања кретања гена између главних прехрамбених усева и локалних популација и дивљих сродника у центрима порекла.
Иако је чињеница да биљке створене ГИ, често имају неке од карактеристика коровских биљака попут: повећане вијабилност и броја семена, повећане дисперзије или редукованог периода мировања семена, измењеног понашања биљке (имају измењену способност преживљавања у хладним зимским месецима, већи број генерација годишње, или производе семе у дужем периоду), постоји научни консензус да је мало вероватно да трансгени усеви постану корови јер их особине због којих се гаје често чине мање подобним за преживљавање и репродукцију у неповољним срединама. Већина особина ГМ биљака (нпр. отпорност на инсекте, вирусне инфекције и хербициде) повећава њихову компетитивност, односно омогућава им бољу адаптацију у стресним условима, али их не чини сличнијим коровима. Примера ради, Бт кукуруз је значајно отпорнији на инсекте од не-Бт кукуруза, али му то не омогућава раст у неодговарајућим условима, у којима би могао опстати неки коров.
Коровска популација може да усвоји особину толерантности на хербициде или инсекте, уколико дође до укрштања са трансгеним културама. Тиме се компетитивност биљака у полуприродним срединама не повећава значајно, али и та измена може повећати инвазивност у одређеним срединама. Осим тога, коровска популација може постати резервоар гена (укључујући и трансгене) или посредник који омогућава кретање гена између усева и дивљих врста које се иначе не укрштају.
До сада ниједна комерцијализована ГМ биљка није постала коров, али је теже предвидети шта ће се дешавати са новим ГМ биљкама створеним комплекснијим трансформацијама.
У литератури се често наводи пример самоникле уљане репице резистентне на три различита хербицида, коју су раних двехиљадитих канадски фармери уочили на својим пољима.
ГМ уљана репица, толерантна на глуфосинат (Либертy-Авентис) и глифосат (Раундуп-Монсанто), засејана је 1997. године. Уљана репица створена традиционалним укрштањем, толерантна на хербициде Персуит и Одиси (Цyанамид) засејана је исте године. Биљке настале из сачуваног семена испољиле су толерантност на два, а већ наредне године на сва три хербицида. Троструко резистентна уљана репица није испољила друге карактеристике корова и још увек је осетљива на друге хербициде.
Биологија опрашивања може да послужи као груб водич за процену ризика појаве трансфера гена. Полен биљака које се опрашују ветром или инсектима (кукуруз, уљана репица, бундева и шећерна репа) може се пренети и на велике дистанце, те ове културе спадају у категорију високоризичних.
Овде постоји и могућност физичке контаминације преношењем семена путем птица. Тако висок ниво ризика од кретања гена не постоји код самооплодних усева (соје и парадајза). Ризик од хоризонталног трансфера гена са биљних култура које се укрштају са другим сродним врстама (углавном коровима), најчешће је ограничен на географску област гајења у којој су биљне врсте иницијално одомаћене.
Пшеница нискоризична, шећерна репа подложна
Анализа ризика за 12 ГМ биљака у САД показала је да најважније ГМ културе, соја и кукуруз, немају дивље сроднике у САД, те код њих постоји мала вероватноћа кретања гена; да дивљи сродници памука постоје на Хавајима и Флориди, али је могућност укрштања са њима потврђена само у експерименту, не и у природи (гајење ГМ памука у областима где постоје дивљи сродници у САД је забрањено); да постоје дивљи сродници бундеве на територији САД; да је вероватноћа укрштања шећерне репе са дивљим сродницима (технички нема дивље сроднике, али самоникле биљке ове културе расту као корови), мала јер дивља и култивисана репа цветају у различито време.
Уљана репица је високо ризичан усев за трансфер гена, са усева на усев и са усева на дивље сроднике. На нивоу фарме трансфер гена је ниског нивоа, али могућ на велике дистанце, те је тешко постићи потпуну генетичку изолацију посебно варијетета и линија са мушком стерилношћу код којих се оут-цросс са фертилном суседном ГМ уљаном репицом дешава чешће и на веће удаљености него код конвенционалних варијетета. Посебно ризични су усеви са више резистентних гена.
Пошто се уљана репица укршта са великим бројем дивљих сродника вероватноћа трансфера гена на ове врсте је велика. Шећерна репа је средње до високо ризична са аспекта трансфера гена, са усева на усев и са усева на дивље сроднике. Полен са шећерне репе се може наћи и на удаљеностима већим од једног километра. Унакрсна полинација коренасто-кртоластих биљака не представља велики проблем, јер се њихова берба обавља пре цветања. Доказано је да долази до хибридизације и интрогресије између култивисане репе и дивље репе.
Кукуруз је средње до високо ризичан када је у питању хоризонталан трансфер гена са усева на усев. У Европи нема дивље сроднике, али се масовно производи не-ГМ кукуруз, па се препоручује дистанца од 200 метара, између ГМ кукуруза и не-ГМ кукуруза. Кромпир је нискоризична култура, јер полен обично нема утицај на кртоле. Ипак, у областима семенске производње ризик је увећан уколико самоникле биљке преживе. Природне појаве хибридизације и интрогресије између кромпира и сродних дивљих врста у Европи нема. Пшеница је нискоризичан усев, јер се унакрсна полинација у пољским условима јавља на мање од два одсто цветова, те се трансфер гена дешава обично на суседној биљци.
Међутим, постоји опасност контаминације локалних популација житарица које могу да се нађу у изолованим планинским пределима. Контаминација оваквих популација могућа је, путем птица које преносе зрна на велике раздаљине. Овим се биодиверзитет озбиљно угрожава. Јечам се углавном репродукује самооплодњом, а у Европи нема природно насталих хибрида са дивљим сродницима, те се такође сматра нискоризичном културом. Производи мале количине полена те се кретање гена јавља између суседних биљака. Јагода, јабука, шљива и винова лоза испољавају оут-цроссинг и хибридизацију, што значи да је вероватноћа трансфера гена на дивље сроднике велика.
Терминатор технологија и његова примена
Могуће импликације хибридизације и интрогресије малине, купине и рибизле са дивљим сродницима су нејасне, јер је тешко предвидети како ће се трансгени експресовати у дивљим сродницима, те су ове воћне врсте сврстане у категорију средње до високо ризичних.
Како би се смањиле евентуалне штетне последице од трансфера гена, постојећим менаџмент стратегијама забрањује се гајења ГМ усева у центрима биодиверзитета, или на локалитетима у којима постоје дивљи сродници, а користе се и сигурносне зоне за одвајање ГМ од традиционалних или органских варијетета. Експертска тела препоручују да се ГМ усеви намењени за медицинску или индустријску употребу, стварају и узгајају тако да се онемогући кретање гена на прехрамбене усеве.
С тим циљем развијене су следеће биолошке методе: добијање мушких стерилних биљака; трансформација генетичког материјала у хлоропластима, односно добијање транспластомичких биљака; спречавање клијања семена. Стварањем стерилних мушких биљака, спречава се производња полена, чиме се контролише странооплодња и онемогућавају биљке у ширењу свог генетичког материјала. Метод је већ примењен на кукурузу, сунцокрету и уљаној репици. Недостатак овог метода је његова неприменљивост на биљне културе чију вредност (стварање плодова и семена) одређује успешна полинација, као што је у случају житарица, уљане репице и кукуруза.
У нормалним ГМ, трансгени се додају генетичким информацијама нуклеуса. Хлоропласт је други тип ћелијске органеле који садржи генетичке информације, али полен свих цветајућих биљака не садржи информације из хлоропласта, већ само из нуклеуса.
Током полинације, нови биљни ембрион садржи хлоропласте из јајне ћелије мајке, стога ширење полена није везано за ширење генетичких информација из хлоропласта, те при ГМ хлоропласта полен транспластомичне биљке не садржи стране гене. Неколико биљака, које садрже генетичке информације из хлоропласта у свом полену, је изузето из овог правила, а поузданост метода се још увек испитује.
Спречавањем герминације ГМ семена (ГУРТ, Терминатор технологија), не може доћи до трансфера гена на друге врсте, јер иако дође до случајне странооплодње, онемогућен је раст биљака. Све наведене методе развијене су последњих година и још увек се процењује њихова функционалност и поузданост. Представљају потенцијално корисне инструменте за спречавање ширења трансгена у пољопривредним областима и природним стаништима, иако и у случајевима њихове примене изоловани случајеви оутцроссинг-а су још увек могући.
Треба имати на уму да су промене које настају ширењем трансгена бесповратне, тако да и мала шанса да се деси контаминација може да буде велика опасност за нарушавање природне средине.
Научници се слажу да ГМО могу деловати на нециљне врсте, али се не слажу о степену вероватноће. Експеримент са Danaus plexippus Лин. (Lepidoptera, Nymphalidae) (амерички лептир монарх) указао је на неподударност, или неприменљивост експерименталних резултата у пољским условима.
Ј. Е. Лосеј, ентомолог са Корнел универзитета, први је запазио да полен Бт кукуруза уништава лептира монарха. Гусенице лептира храњене у лабораторијским условима, листовима Asclepias sp. на које је пренет полен са комерцијалних сорти Бт кукуруза, су угинуле. Шест различитих тимова је наставило са овим истраживањима. Закључили су, да је највише 0,8 одсто укупне популације лептира изложено дејству полена са Бт кукуруза, од тога само 0,7 одсто акутно токсичном нивоу полена. Друге студије у Немачкој и Швајцарској, утврдиле су да нема штетних ефеката на нециљне организме: пауке, Hemerobioidea, Syrphidae, тврдокрилце и кишне глисте.
Истраживања у пољу су указала на извесне разлике у саставу и бројности земљишних микроорганизама, под Бт и не-Бт усевима, али ове разлике су у оквиру нормалних варијација које се јављају између култивара неких усева, те не постоје поуздани докази да Бт усеви дугорочно могу нарушити здравље земљишта. Научници признају да не постоји довољно података за предвиђање дугорочних последица производње ГМ култура на популацију корова и биодиверзитет. Слажу се да екстензивна дугорочна производња Бт усева и прекомерна употреба хербицида у вези са биљним културама толерантним на хербициде (глифосата и глуфосината), може утицати на повећање резистентности штеточина и корова.
У свету је преко 120 врста корова развило резистентност на хербициде доминантно коришћене у ГМ усевима, мада резистентност није неопходно везана за трансгене варијетете. Препорука научне заједнице је развој менаџмент стратегија, али се води дебата о томе колико се ефективно користе ове стратегије, посебно у земљама у развоју.
Међународни еколошки споразум
Неколико међународних споразума и институција је релевантно за еколошке аспекте трансгених производа, а најважнији су: Конвенција о биолошком диверзитету (КБД), Картагена протокол о биолошкој сигурности, и Међународна Конвенција о заштити биља (МКЗБ).
Већина мера КБД, којег је Секретаријат за Конвенцију биолошког диверзитета усвојио 1992. године, фокусира се на очување екосистема.
Два аспекта очувања екосистема се односе на биолошку сигурност: управљање ризиком везаним за биотехнологијом настале МЖО и управљање ризиком везаним за инвазивне стране врсте. У контексту ин-ситу мера очувања Конвенција захтева: „...регулисање, управљање или контролу ризика везаног за употребу и увођење биотехнолошких МЖО, који вероватно имају штетан ефекат на околину који може утицати на конзервацију биолошког диверзитета и његово одрживо коришћење...".
Овај пропис даље налаже разматрање ризика на здравље људи. Конвенција је обавезала стране уговорнице на спречавање увођења инвазивних страних врста и на контролу или уништавање оних инвазивних интродукованих врста, које угрожавају екосистем, станиште или друге врсте.
Nature, 1999): Transgenic pollen harms monarch larvaeThe Cartagena Protocol on Biosafety
CONVENTION ON BIOLOGICAL DIVERSITY
UKAZ O PROGLAŠENJU ZAKONA O POTVRĐIVANJU KONVENCIJE O BIOLOŠKOJ RAZNOVRSNOSTI
СТРАТЕГИЈА БИОЛОШКЕ РАЗНОВРСНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗА ПЕРИОД ОД 2011. ДО 2018. ГОДИНЕ
(Крај)
"Постоји све више доказа да генетски модификовани организми (ГМО) могу представљати фактор угрожавања аутохтоног биодиверзитета у случају да намерно или случајно доспеју у животну средину. У неким случајевима, као код угрожених врста, такве претње могу бити озбиљне. Ризици настају услед могућности протока гена и укрштања ГМО и аутохтоних врста, као и утицаја које ГМО могу проузроковати на мрежу исхране екосистема и на људско здравље. Ови утицају могу довести до даљих ланчаних реакција и укупних негативних последица за заштиту и одрживо коришћење биолошке разноврсности." - СТРАТЕГИЈА БИОЛОШКЕ РАЗНОВРСНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗА ПЕРИОД ОД 2011. ДО 2018. ГОДИНЕ
