Из српских задруга "нестало" више од 400.000 хектара
Према резултатима последњег пописа пољопривреде, у Србији просечно газдинство има 4,5 хектара земљишта. Читава "армија" газдинстава - њих чак 487.018, што је 77,5% укупног броја, има посед до 5 хектара.
Да би та ситна газдинства лакше пласирала своје производе и одржала се у тржишној утакмици, неопходно је да се удруже у пољопривредне задруге. Међутим, за разлику од Италије, Холандије, Данске, Норвешке, Француске, Словеније, где фармери не могу да замисле пословање без задруга, у Србији је овај вид удруживања земљорадника у последњих двадесетак година слабо развијен.
Гашење задруга, газдинстава и села
Иако постоје и значајнији показатељи развоја задругарства од број задруга, како каже Миладин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета у Београд и члан Радне групе за израду Нацрта закона о задругама, евидентно је да број од 1.200 у Србији указује на одумирање тог вида удруживања у годинама транзиције.
- Због примене Закона о стечају из 2009, чије је поједине одредбе Уставни суд у јулу 2012. прогласио неуставним, земљорадничко задругарство у Србији је доживело својеврсну еутаназију ликвидацијом чак 736 задруга, што је 38% од њиховог укупног броја, за непуне три године. У Шумадијском, Поморавском, Колубарском, Мачванском и Зајечарском округу је ликвидирано више од половине, а у Јабланичком, Пчињском, Борском, Нишавском, Пиротском, Топличком округу око две трећине укупног броја земљорадничких задруга – каже за "еКапију" професор Шеварлић.
У подручјима где су нестале задруге, пољопривредници су препуштени на милост или немилост накупцима или приватним предузетницима, а читави региони остали су без задруга, као најприхватљивијег модела одрживости села која се полако празне.
До последње деценије 20. века, задруге су биле ослонац развоја домаће пољопривреде. Као разлог њиховог суноврата од почетка деведесетих, наш саговорник наводи одсуство примене међународних задружних принципа, нередовног спровођења задружне ревизије, као и то што директори и запослени доминирају над задругарима у доношењу одлука о пословању задруга.
Одређеном делу имовине је и "изгубљен траг" или је незаконито преведена из задружне у друштвену, а затим и у приватну својину, у периоду постсоцијалистичке транзиције.
- Добар део одговорности сносе и задругари, који имовину задруге нису заштитили као своју, као и задружни руководиоци захваљујући чијим поступцима је уништен највећи део задруга. Свакако, одговорност сноси и држава која је протеклих деценија доносила прописе који су имовину задругара правно категорисале као друштвену, а не задружну, што је правни преседан у свету – наглашава Шеварлић.
Закон о задругама
Нови закон о задругама, који ће пред посланицима Скупштине Србије бити до краја маја, требало би да реши имовинско питање земљшта.
Од укупно 105.779 ха пољопривредног земљишта у Србији, највећи проценат је у државној својини (57.459 ха или 54,3%), у друштвеној својини је 30.100 хектара што је 28,5%, док задружно земљиште заузима 18.220 ха, односно 17,2%.
Нови закон ће коначно омогућити да имовина за коју се докаже да је стечена радом задругара, буде уписана као - имовина задруге.
- Нови закон омогућиће и превођење имовине из друштвене ("свачије и ничије") у задружну својину, али тек по истеку пет година током којих би држава или други заинтересовани могли да доказују право на ту имовину и да је изузму из задруга - каже Шеварлић.
Међутим, како каже наш саговорник, ни у припреми овог нацрта Закона о задруга није било политичке воље да се задружни сектор укључи у процес реституције, као што је то држава урадила са национализованом имовином цркава и физичких лица.
- Процењујем да је из задруга "нестало" око 401.109 ха пољопривредног земљишта, што, према цени коју је држава уговорила у продаји земљишта компанији "Ал Дахра", вреди преко 4,8 млрд ЕУР. Само у периоду од почетка транзиције, из задружног сектора је нестало 48.106 ха или скоро трећина тадашњег задружног земљишта, што би данас вредело приближно 600 мил ЕУР.
Да ће нови закон бар делимично решити проблем имовине задруге, сматра и Саша Радивојевић, директор Земљорадничке задруге "Шимановци", али и додаје да се оне сусрећу са многим другим проблемима.
- Старе задруге једва састављају крај са крајем, не добијају субвенције нити било какву другу помоћ државе, тешко долазе до кредита јер не могу да заложе имовину која је уписана као друштвена, имају проблема са кооперантима који не враћају дугове. Осим тога, задруге имају конкренцију која откупљује пољоривредне производе за кеш, конкуренцију која услуге пољопривредном механизацијом наплаћује у кешу и без пореза, па је самим тим и повољнија од задруга, а такве нико не контролише нити кажњава – истиче Радивојевић.
Задруга "Шимановци" је основана давне 1905, а данас има 48 задругара, око 200 коопераната и 16 запослених, а њен директор сматра да пропадају оне задруге које су се затварале у себе и окретеле леђа селу и кооперантима
- Запослени у задругама су се претходних двадесетак година понашали као самоуправљачи, у старим задругама 90-их година уместо радничког савета установљавани су управни одбор којима се ништа суштински није променило, па су опет исти људи управљали задругом. Свест задругара и запослених је промењена у оним задругама које су имале смену генерација, па су само оне имале шансу да преживе до данашњих дана – тврди Радивојевић и додаје је да је стање у задругарству тешко и неизвесно, јер је ипак то "фабрика под отвореним небом".
Ирина Милошевић
еКапија
21. 05. 2013.|
Да би та ситна газдинства лакше пласирала своје производе и одржала се у тржишној утакмици, неопходно је да се удруже у пољопривредне задруге. Међутим, за разлику од Италије, Холандије, Данске, Норвешке, Француске, Словеније, где фармери не могу да замисле пословање без задруга, у Србији је овај вид удруживања земљорадника у последњих двадесетак година слабо развијен.
Гашење задруга, газдинстава и села
Иако постоје и значајнији показатељи развоја задругарства од број задруга, како каже Миладин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета у Београд и члан Радне групе за израду Нацрта закона о задругама, евидентно је да број од 1.200 у Србији указује на одумирање тог вида удруживања у годинама транзиције.
- Због примене Закона о стечају из 2009, чије је поједине одредбе Уставни суд у јулу 2012. прогласио неуставним, земљорадничко задругарство у Србији је доживело својеврсну еутаназију ликвидацијом чак 736 задруга, што је 38% од њиховог укупног броја, за непуне три године. У Шумадијском, Поморавском, Колубарском, Мачванском и Зајечарском округу је ликвидирано више од половине, а у Јабланичком, Пчињском, Борском, Нишавском, Пиротском, Топличком округу око две трећине укупног броја земљорадничких задруга – каже за "еКапију" професор Шеварлић.
У подручјима где су нестале задруге, пољопривредници су препуштени на милост или немилост накупцима или приватним предузетницима, а читави региони остали су без задруга, као најприхватљивијег модела одрживости села која се полако празне.
До последње деценије 20. века, задруге су биле ослонац развоја домаће пољопривреде. Као разлог њиховог суноврата од почетка деведесетих, наш саговорник наводи одсуство примене међународних задружних принципа, нередовног спровођења задружне ревизије, као и то што директори и запослени доминирају над задругарима у доношењу одлука о пословању задруга.
Одређеном делу имовине је и "изгубљен траг" или је незаконито преведена из задружне у друштвену, а затим и у приватну својину, у периоду постсоцијалистичке транзиције.
- Добар део одговорности сносе и задругари, који имовину задруге нису заштитили као своју, као и задружни руководиоци захваљујући чијим поступцима је уништен највећи део задруга. Свакако, одговорност сноси и држава која је протеклих деценија доносила прописе који су имовину задругара правно категорисале као друштвену, а не задружну, што је правни преседан у свету – наглашава Шеварлић.
Закон о задругама
Нови закон о задругама, који ће пред посланицима Скупштине Србије бити до краја маја, требало би да реши имовинско питање земљшта.
Од укупно 105.779 ха пољопривредног земљишта у Србији, највећи проценат је у државној својини (57.459 ха или 54,3%), у друштвеној својини је 30.100 хектара што је 28,5%, док задружно земљиште заузима 18.220 ха, односно 17,2%.
Нови закон ће коначно омогућити да имовина за коју се докаже да је стечена радом задругара, буде уписана као - имовина задруге.
- Нови закон омогућиће и превођење имовине из друштвене ("свачије и ничије") у задружну својину, али тек по истеку пет година током којих би држава или други заинтересовани могли да доказују право на ту имовину и да је изузму из задруга - каже Шеварлић.
Међутим, како каже наш саговорник, ни у припреми овог нацрта Закона о задруга није било политичке воље да се задружни сектор укључи у процес реституције, као што је то држава урадила са национализованом имовином цркава и физичких лица.
- Процењујем да је из задруга "нестало" око 401.109 ха пољопривредног земљишта, што, према цени коју је држава уговорила у продаји земљишта компанији "Ал Дахра", вреди преко 4,8 млрд ЕУР. Само у периоду од почетка транзиције, из задружног сектора је нестало 48.106 ха или скоро трећина тадашњег задружног земљишта, што би данас вредело приближно 600 мил ЕУР.
Да ће нови закон бар делимично решити проблем имовине задруге, сматра и Саша Радивојевић, директор Земљорадничке задруге "Шимановци", али и додаје да се оне сусрећу са многим другим проблемима.
- Старе задруге једва састављају крај са крајем, не добијају субвенције нити било какву другу помоћ државе, тешко долазе до кредита јер не могу да заложе имовину која је уписана као друштвена, имају проблема са кооперантима који не враћају дугове. Осим тога, задруге имају конкренцију која откупљује пољоривредне производе за кеш, конкуренцију која услуге пољопривредном механизацијом наплаћује у кешу и без пореза, па је самим тим и повољнија од задруга, а такве нико не контролише нити кажњава – истиче Радивојевић.
Задруга "Шимановци" је основана давне 1905, а данас има 48 задругара, око 200 коопераната и 16 запослених, а њен директор сматра да пропадају оне задруге које су се затварале у себе и окретеле леђа селу и кооперантима
- Запослени у задругама су се претходних двадесетак година понашали као самоуправљачи, у старим задругама 90-их година уместо радничког савета установљавани су управни одбор којима се ништа суштински није променило, па су опет исти људи управљали задругом. Свест задругара и запослених је промењена у оним задругама које су имале смену генерација, па су само оне имале шансу да преживе до данашњих дана – тврди Радивојевић и додаје је да је стање у задругарству тешко и неизвесно, јер је ипак то "фабрика под отвореним небом".
Ирина Милошевић
еКапија
21. 05. 2013.|
