ГМО Капитализам
Мислио сам да постоји само једна сорта капитализма. Та обична, што постоји на Западу више од сто година, а код нас последњих двадесетак. Сорта је стара, не даје приносе к’о некад, али шта ћеш, боље нема.
У последње време сам почео да сумњам да је ова наша другачија. Зато сам и отишао на Запад, прерушен у туристу, да проверим какво је стање код њих. Резултати су запањујући и плашим се да их саопштим јавности. Западњаци су прешли на ГМО!
Прошле године био сам у Аустрији. Суботње поподне искористио сам да посетим велики тржни центар. У трговинама се најбоље примети које сорте капитализма се гаје. Навикнут на радно време код нас, опуштено сам дошао у позно поподне, рачунајући да ћу имати неколико сати за куповину. Сачекало ме је непријатно изненађење. Суботом раде до шест!? Да вам не причам да недељом уопште и не ради. Црв сумње почео је да ме нагриза. Заузео сам положај у једној радњи, рачунајући да ће озбиљном купцу прогледати кроз прсте, као што ми успева у нашим тржним центрима. А онда, поново непријатно изненађење. Десет минута пред затварање љубазни глас преко разгласа обавештава купце да полако завршавају куповину и крену ка каси. Правим се луд, као не разумем немачки. Пет минута затим прилази ми обезбеђење и прстом показује куда да идем. Да буде јасно и без знања немачког шта треба да радим. Минут пред затварање налазим се на каси и последњи сам у продавници. Пружам кредитну картицу да платим тих неколико ситница и чека ме треће изненађење. Плаћање само у готовини. Касирка у стилу граничног цариника, одузима робу коју сам одабрао. Мирно и без речи показује ми сат и да је радно време истекло. Ауфидерзен. Дођите нам опет. Али, од понедељка надаље.
Чекајте, браћо, повиках очајнички, зар у капитализму радници не би требало да буду израбљени до краја. Код нас, у продавницама истих брендова ради се по цео дан. И недељом. Јашта! Наше касирке ме никада нису тако отерале из радње при крају радног времена. Журе и оне на последњи аутобус, чекају их кући мужеви и деца, али шта да раде, ћуте и трпе.
Грдно сам се разочарао у тај њихов нови, мутирани, капитализам. Ма, то је готово постао социјализам. Да не верујете како им је грозно. Синдикати им све јачи, радници имају све већа права, хоће и радну недељу да скрате на четири дана. Још кад ми је пословни партнер Франц из Клагенфурта дошапнуо да њихови радници живе само од једног посла, било ми их је чак и жао. Дођу, тако, несретници с посла и не знају шта ће са собом. Онда изађу са таквим истима, тумарају по граду, иду у биоскопе, ресторане. Викендом отпутују у планине. Свашта у том очају раде. Лутају лети и зими по страним хотелима у жељи да некако прекрате време тих предугих годишњих одмора. Досадно им, не знају шта ће са слободним временом. Испричам ја Францу како код нас сваки радник поред сталног посла, тргује бројним другим производима у слободно, а неретко и у радно време. Знам тачно шта код кога могу да нађем. Васпитачица Милица је и аквизитер за књиге. Касирка у пекари повремено продаје орифлејм. За месара Бату знам поуздано да тргује рејбан наочарима. Зоки таксиста продаје мушке парфеме. Још нисам провалио поштара, стално нешто муља по торби. Сумњам на то да разноси пице заједно са поштом. На три купљена производа постајете најбољи пријатељи, на пет ће вам бити понуђено кумство. Децу ми тако крстила Маја фризерка, што продаје цептер-посуђе.
Слуша све то Франц, са сузама у очима, одмахује главом не верујући да негде постоји тако плодна земља. А мени, право да вам кажем, драго. Имам и ја нечим да се поносим. Срећан сам што је овај наш капитализам прави, органски. И баш нека нам завиде страни капиталисти, што је наша сорта много здравија, природнија и даје боље приносе.
Прочуло се то већ по ЕУ, почели и да се распитују о томе. Неки бизнисмени са Запада увидели су да њихов ГМО-капитализам има много недостатака. Све теже се обрађује. Не знају у чему је тајна нашег капитализма. Не могу да разумеју како нашим капиталистима успева да не уплаћују стаж и доприносе по неколико година, да не плаћају обавезе купцима и држави. Питају се како се запошљава на црно, како се могу добити развојни кредити који се потроше на Малдивима, како да затворе фирму у дуговима, па отворе нову. Притом,виде и да њихов ГМО-радник није добар. Не можеш више да га сажваћеш како треба. А кошта десет пута више. Наш, са друге стране, пуца од здравља. За двеста евра месечно да бираш радника каквог ’оћеш. Можеш да га сажваћеш, исцедиш, шта год ти одговара.
Тада сам схватио да гајећи тај неискварени, првобитни капитализам постајемо земља занимљива за улагање. Странци су препознали да гајимо те здраве сорте капитализма. Хоће људи природно. Спремни су и да уложе. И да видиш што је то паметан народ, чим су дошли, одмах су укапирали како то иде. Ето, у Инђији два странца отворила фирму и обећали радницима да ће их запослити ако им прво позајме новац за учешће у кредиту. Заузврат ће изградити фабрику и запослити баш њих. Људи се сажалили, подигли кредите на себе, прикупили милионче, а газде узеле паре и побегли. Радници остали без запослења, али са дуговима банци. Власници су се јавили са Сејшела и поручили су да су веома задовољни сортом капитализма која се гаји у Србији и да су приноси напросто невероватни. Били су љубазни да нас рекламирају и препоруче по свету. Очекујемо да ћемо врло брзо добити нове угледне бизнисмене жељне лаког профита. Баш ми је било жао кад сам сазнао за овај случај. Зар је могуће да се тога није сетио неки наш капиталиста. Па, зар смо заборавили да су газда Језда и Дафина наши знаменити бизнисмени. Још ће и њих да нам присвоје! Недајмо, људи, да нам странци краду наше знање и нашу историју.
Сада нам је првобитни капитализам велика прилика. Сви се, ионако, враћају том природном начину живота. Имамо кноw-хоw, домаће експерте, сертификате и лиценце за гајење сорте. Широм света наши признати стручњаци могу да држе конференције и семинаре на тему „Како да запослите на црно“, „Педесет нијанси сиве економије“, „Узми кредит, платиће жирант“, „Тимски рад у апсолутној тишини“. Веома су тражени и уџбеници из нашег капитализма „Речник савремене лидерске комуникације – Ћут’! М’рш! и других сто израза“, „Како везати коња где ти газда каже“, „Мобинг без масница“, „Феедбацк кроз кратке псовке“. Отворили смо и велике технолошке развојне центре кроз екперименталне приватизације. Чак смо и законе прилагодили. Страни студенти се поново занимају да уче од нас. Овога пута не из Африке, већ из Западне Европе. Много тога смо урадили на стварању савршеног пословног окружења. Штета да се не искористи.
Сад кад нам је кренуло, када смо најзад нашли нешто по чему нас странци цене, наравно да нећемо да уводимо тај њихов ГМО-капитализам. Нисмо ваљда луди да се мењамо, макар нас условљавали уласком у ЕУ, СТО, НАТО, ФИФА-у, УЕФА-у, УНИЦЕФ… Наш капитализам је наш. И чуваћемо га као зеницу ока свога. Само још да га преживимо.
А хоћемо. Не бринем се ја за то. Ако смо преживели онај наш социјализам, преживећемо и овај наш капитализам. И ми смо жилава сорта.
За карикатуру је заслужан Никола Драгаш.
Дневник једног директора
21. 11. 2013.
У последње време сам почео да сумњам да је ова наша другачија. Зато сам и отишао на Запад, прерушен у туристу, да проверим какво је стање код њих. Резултати су запањујући и плашим се да их саопштим јавности. Западњаци су прешли на ГМО!
Прошле године био сам у Аустрији. Суботње поподне искористио сам да посетим велики тржни центар. У трговинама се најбоље примети које сорте капитализма се гаје. Навикнут на радно време код нас, опуштено сам дошао у позно поподне, рачунајући да ћу имати неколико сати за куповину. Сачекало ме је непријатно изненађење. Суботом раде до шест!? Да вам не причам да недељом уопште и не ради. Црв сумње почео је да ме нагриза. Заузео сам положај у једној радњи, рачунајући да ће озбиљном купцу прогледати кроз прсте, као што ми успева у нашим тржним центрима. А онда, поново непријатно изненађење. Десет минута пред затварање љубазни глас преко разгласа обавештава купце да полако завршавају куповину и крену ка каси. Правим се луд, као не разумем немачки. Пет минута затим прилази ми обезбеђење и прстом показује куда да идем. Да буде јасно и без знања немачког шта треба да радим. Минут пред затварање налазим се на каси и последњи сам у продавници. Пружам кредитну картицу да платим тих неколико ситница и чека ме треће изненађење. Плаћање само у готовини. Касирка у стилу граничног цариника, одузима робу коју сам одабрао. Мирно и без речи показује ми сат и да је радно време истекло. Ауфидерзен. Дођите нам опет. Али, од понедељка надаље.
Чекајте, браћо, повиках очајнички, зар у капитализму радници не би требало да буду израбљени до краја. Код нас, у продавницама истих брендова ради се по цео дан. И недељом. Јашта! Наше касирке ме никада нису тако отерале из радње при крају радног времена. Журе и оне на последњи аутобус, чекају их кући мужеви и деца, али шта да раде, ћуте и трпе.
Грдно сам се разочарао у тај њихов нови, мутирани, капитализам. Ма, то је готово постао социјализам. Да не верујете како им је грозно. Синдикати им све јачи, радници имају све већа права, хоће и радну недељу да скрате на четири дана. Још кад ми је пословни партнер Франц из Клагенфурта дошапнуо да њихови радници живе само од једног посла, било ми их је чак и жао. Дођу, тако, несретници с посла и не знају шта ће са собом. Онда изађу са таквим истима, тумарају по граду, иду у биоскопе, ресторане. Викендом отпутују у планине. Свашта у том очају раде. Лутају лети и зими по страним хотелима у жељи да некако прекрате време тих предугих годишњих одмора. Досадно им, не знају шта ће са слободним временом. Испричам ја Францу како код нас сваки радник поред сталног посла, тргује бројним другим производима у слободно, а неретко и у радно време. Знам тачно шта код кога могу да нађем. Васпитачица Милица је и аквизитер за књиге. Касирка у пекари повремено продаје орифлејм. За месара Бату знам поуздано да тргује рејбан наочарима. Зоки таксиста продаје мушке парфеме. Још нисам провалио поштара, стално нешто муља по торби. Сумњам на то да разноси пице заједно са поштом. На три купљена производа постајете најбољи пријатељи, на пет ће вам бити понуђено кумство. Децу ми тако крстила Маја фризерка, што продаје цептер-посуђе.
Слуша све то Франц, са сузама у очима, одмахује главом не верујући да негде постоји тако плодна земља. А мени, право да вам кажем, драго. Имам и ја нечим да се поносим. Срећан сам што је овај наш капитализам прави, органски. И баш нека нам завиде страни капиталисти, што је наша сорта много здравија, природнија и даје боље приносе.
Прочуло се то већ по ЕУ, почели и да се распитују о томе. Неки бизнисмени са Запада увидели су да њихов ГМО-капитализам има много недостатака. Све теже се обрађује. Не знају у чему је тајна нашег капитализма. Не могу да разумеју како нашим капиталистима успева да не уплаћују стаж и доприносе по неколико година, да не плаћају обавезе купцима и држави. Питају се како се запошљава на црно, како се могу добити развојни кредити који се потроше на Малдивима, како да затворе фирму у дуговима, па отворе нову. Притом,виде и да њихов ГМО-радник није добар. Не можеш више да га сажваћеш како треба. А кошта десет пута више. Наш, са друге стране, пуца од здравља. За двеста евра месечно да бираш радника каквог ’оћеш. Можеш да га сажваћеш, исцедиш, шта год ти одговара.
Тада сам схватио да гајећи тај неискварени, првобитни капитализам постајемо земља занимљива за улагање. Странци су препознали да гајимо те здраве сорте капитализма. Хоће људи природно. Спремни су и да уложе. И да видиш што је то паметан народ, чим су дошли, одмах су укапирали како то иде. Ето, у Инђији два странца отворила фирму и обећали радницима да ће их запослити ако им прво позајме новац за учешће у кредиту. Заузврат ће изградити фабрику и запослити баш њих. Људи се сажалили, подигли кредите на себе, прикупили милионче, а газде узеле паре и побегли. Радници остали без запослења, али са дуговима банци. Власници су се јавили са Сејшела и поручили су да су веома задовољни сортом капитализма која се гаји у Србији и да су приноси напросто невероватни. Били су љубазни да нас рекламирају и препоруче по свету. Очекујемо да ћемо врло брзо добити нове угледне бизнисмене жељне лаког профита. Баш ми је било жао кад сам сазнао за овај случај. Зар је могуће да се тога није сетио неки наш капиталиста. Па, зар смо заборавили да су газда Језда и Дафина наши знаменити бизнисмени. Још ће и њих да нам присвоје! Недајмо, људи, да нам странци краду наше знање и нашу историју.
Сада нам је првобитни капитализам велика прилика. Сви се, ионако, враћају том природном начину живота. Имамо кноw-хоw, домаће експерте, сертификате и лиценце за гајење сорте. Широм света наши признати стручњаци могу да држе конференције и семинаре на тему „Како да запослите на црно“, „Педесет нијанси сиве економије“, „Узми кредит, платиће жирант“, „Тимски рад у апсолутној тишини“. Веома су тражени и уџбеници из нашег капитализма „Речник савремене лидерске комуникације – Ћут’! М’рш! и других сто израза“, „Како везати коња где ти газда каже“, „Мобинг без масница“, „Феедбацк кроз кратке псовке“. Отворили смо и велике технолошке развојне центре кроз екперименталне приватизације. Чак смо и законе прилагодили. Страни студенти се поново занимају да уче од нас. Овога пута не из Африке, већ из Западне Европе. Много тога смо урадили на стварању савршеног пословног окружења. Штета да се не искористи.
Сад кад нам је кренуло, када смо најзад нашли нешто по чему нас странци цене, наравно да нећемо да уводимо тај њихов ГМО-капитализам. Нисмо ваљда луди да се мењамо, макар нас условљавали уласком у ЕУ, СТО, НАТО, ФИФА-у, УЕФА-у, УНИЦЕФ… Наш капитализам је наш. И чуваћемо га као зеницу ока свога. Само још да га преживимо.
А хоћемо. Не бринем се ја за то. Ако смо преживели онај наш социјализам, преживећемо и овај наш капитализам. И ми смо жилава сорта.
За карикатуру је заслужан Никола Драгаш.
Дневник једног директора
21. 11. 2013.
